Страст на високим потпетицама

У београдској хотелској соби отвара свој мали компјутер да заједно из њене архиве изаберемо фотографије за „Политику“. И то траје, јер добро се разумемо, вршњакиње смо сличног темперамента и начина на који гледамо и на себе и на свет. Шпанска глумица Викторија Абрил, Алмодоварова муза деведесетих година прошлог века, јунакиња његових филмова „Вежи ме“, „Високе потпетице“ и „Кика“, вече пред почетак 44. Феста у тој својој хотелској соби није била звезда, већ жена спремна да са другом подели и сав свој женски хаос, али и сећања, и на филмску и на музичку каријеру.

За себе каже: „Глумим од своје петнаесте године, играла сам у више од 60 филмова, филм је најбољи начин живота који знам. Сваки од њих захтева моје тело, мој ум, душу, све. То нису два месеца мог слободног времена, то су два месеца моје егзистенције.“ За музичко-концертно-продуцентску каријеру каже да је и то значило „седам година верности, седам година потпуне посвећености“, захваљујући чему је 2007. само „протрчала“ кроз Београд. Одржала са својим бендом концерт, преспавала и отишла. Зато је, каже, данас срећна што ће се због урученог београдског „Победника“ за изузетан допринос филмској уметности и програма њених филмова у Кинотеци и посети овој институцији, задржати у Београду који дан дуже...

Претпостављам да ћете се јавити и у Македонију нашим пријатељицама Теони и Лабини Митевској?

Вау! Е то је било искуство! Познанство са том дивном породицом која живи уметност, са Теоном, Лабином и њиховим братом Вуком. Они су заиста нешто посебно, а заједнички рад на филму „Жена која је обрисала сузе“ је нешто што се не заборавља.

Занимљиво је то како су они до вас дошли?

Теона је написала сценарио и желела је да уз сестру Лабину и ја глумим у филму, али нису знале како да до мене дођу. Онда је Лабина смислила да ме званично позове на фестивал „Браћа Манаки“ у Битољ и тамо ми уручи „Златну камеру“, па и Теонин сценарио. Зато што је била тако шармантно упорна, пристала сам да дођем на једну ноћ, а остала сам седам дана и упознала Македонију која ме је подсетила на моју родну Андалузију. Али, на Андалузију из шездесетих година прошлог века, јер у Македонији као да је време стало. Теонин сценарио ме је оборио с ногу, снимали смо у Македонији и Француској и постали велики пријатељи.

Тај филм је имао добар фестивалски живот?

Не толико колико је заслужио! Теонин мали и драгоцени филм има у себи доста комичног, а велики фестивали више воле тешке драме, трагедије, патњу и смрт. Оно што је дивно јесте што сам ја све време својом малом камером снимала како је породица Митевски направила овај филм, како на европском континенту постоје дивни, недовољно истражени предели и људи свим својим бићем посвећени уметности.

Никада нећу заборавити призор: ви на црвеном тепиху Канског фестивала, само у сакоу и са шеширом, потпуно сами и некако сићушни пред тим огромним степеницама?

Ха, ха! Није било планирано да се појавим сама, али сам каснила јер нисам успела да пронађем панталоне које је требало да обучем уз тај сако. То је била грешка Жан Пол Готијеа који ме је за ту прилику облачио! Заборавио је да спакује панталоне и ја сам изашла у том кусом „моделу“, али сам за сваки случај обукла и два пара црних гаћица не би ли то личило на некакав шортс.

Тај призор ме је натерао да помислим колико су глумци у свој тој великој филмској машинерији заправо сами, није ли тако?

Јесте, постоји та усамљеност у великој гужви. Но није ли тако у животу. И ви сте свакодневно сами пред празном белом страницом. Као глумица на филмском сету стално сам окружена људима, али на крају нико и не размишља о мом лику осим мене. Јер лик који играм је деведесет и девет посто моје дело. Дело мог ума, тела, моје крви. Ја сам та која парчету папира на којем је тај лик написан треба да дам живот, а то јесте усамљенички посао.

Како је било удахњивати живот ликовима које сте тумачили у Алмодоваровим филмовима, ви сте били његова муза?

Била сам његова муза од 1989. до 1994. и за пет година родило се: три сјајна филма и двоје дивне деце ! То су биле наше моћне заједничке тридесете године. Волим његове претходне филмове из његових двадесетих година, филмове са Кармен Мауром, али и Алмодовар и ја смо имали професионално своје најуспешније године док смо и једно и друго имали тридесетак. Ми смо вам били нешто попут филмских вереника. Волели смо једно друго, обожавали се, смејали се, плакали, радовали се и радили са таквом страшћу да је то тешко поновити. Када је дошло до снимања филма „Вежи ме“ и та наша стваралачка жудња и страст достигле врхунац, нико нас више није могао зауставити.

Али више никад нисте радили заједно?

Нисмо, баш зато. Сву своју страст и снагу уложили смо до краја у та три заједничка филма. Ја сам једина Алмодоварова муза која није више никада није радила поново са њим.

Шта још може бити разлог?

Највероватније то што четрдесетогодишњи мушкарци не знају како да се односе са женама које су у четрдесетим. Не знају шта би са женама у таквим годинама, јер су и сами у некој врсти кризне животне фазе када на разне начине пролазе кроз сопствено сазревање. Када аутори уђу у педесете, ствари су боље. Онда знају шта и како треба са женама које су и саме у педесетим годинама. И за глумице је боље када су у педесетим, него у четрдесетим.

Управо је то тема и великих дебата холивудских глумица, које директно указују и на родну неравноправност у свету филма?

Да, то је проблем свугде. За филмске глумице каријера ваљда треба да стане када напуне четрдесет година и када су оне у напону своје снаге, лепоте и сигурности. То је проблем мушкараца из света филма, сценариста и редитеља којима ваљда четрдесетогодишње женско тело или лице није привлачно или не знају шта би са тим.

Из тих разлога ви сте део своје каријере посветили и музици?

Пуних седам година пуне посвећености. Успела сам да продуцирам чак два албума и да допрем до милиона слушалаца и гледалаца. То је и период пуне посвећености и одрастању моје деце. Сада када су велики, вратила сам се и филму.

Снимате без престанка за шпанску телевизију?

Да, почело је са једним телевизијским филмом, а онда је затражено да наставимо са једноипочасовним филмовима у некој врсти филмског серијала. За годину дана 13 филмова! Морала сам музици да кажем „бај, бај“ ! Немогуће је потпуно посвећено радити и једно и друго.

Управо сте завршили и снимање играног филма са Висентеом Виљануеваом, какво је то искуство?

Виљануева ми је дао сценарио који ми се допао, али сам му га уз извињење вратила јер ми се није свидело да играм лик Американке. Сматрала сам да у такав мој лик нико не би веровао. Онда ме је он једног дана позвао и рекао: „А, да играш Викторију Абрил?“. И тако сам уронила у ову авантуру звану „Рођена да победи“. Снимили смо сјајан филм, премијерно ће бити приказан ускоро на фестивалу у Гвадалахари, у мају и у Шпанији, а после и у Београду, ако се за њега заинтересујете.