Уплетена фестивалска шареница

44. ФЕСТ

Их, бре! Па у Сава центру к'о у Л.А. на додели Оскара! На црвеном тепиху о шал се саплела Викторија Абрил, Џон Мектирнан држао је у руци београдског „Победника” као флашу вискија. Ма све би било баш „хипстерски” и баш „тренди”, да се као кључна ствар свечаног отварања београдског фестивала нису догодиле оне вишеминутне овације на помен најистинскије филмске легенде и да се не лажемо, најважније звезде 44. Феста – Велимира Бате Живојиновића. Е то је била права класика. У Београду је почео Фест!

 И после тих уводних „чаролија” са хуморним нотама уследио је и уводни филм. „Влажност” Николе Љуце, о којем је недавно на овим страницама било писано из Берлина, где је имао светску премијеру у паралелном програму посвећеном дебитантима, а биће писано још када филм буде имао редован биоскопски живот.

 Да ли је „Влажност” био прави избор за свечано отварање Феста? Мишљења сам да није. Ово није врста филма која ће разгалити свечарски расположену публику, која је прве Фестове вечери традиционално већински компонована од прималаца протоколарних улазница и позивница, спонзора, њихових партнера и београдских позера, већ добро уморених самом церемонијом отварања. Не може се од овако компоноване публике очекивати да се сасвим искрено упусти у одгонетање шта је Љуца хтео да каже и покаже овим филмом.

 Уметнички директор Феста Југослав Пантелић се и прошле године „саплео” о избор филма за свечано отварање, али из те „омашке” није извукао поуку. Мишљења сам и да је он филму „Влажност” који није намењен онима жељним ескапизма, несвесно могао да нанесе и штету. Јер, не заборавите, „Влажност” Николе Љуце је и такмичарски филм у националној селекцији „Српски филм” и зато је веома важно какав ће први утисак да остави и на публику и на жири.

 С друге стране, разумем Пантелићеву жељу да оваквим избором ода почаст српској кинематографији, домаћим филмским дебитантима и још понечем. Уосталом, уопште и не мора да испадне све тако црно. Ако ништа друго коначно је Фест почео правим оргазмом, како то негде рече колега Влајчић, алудирајући на уводне сцене Љуциног филма...

 Као други филм прве вечери приказан је „Комуна”  Данца Томаса Винтерберга награђеног недавно у Берлину „Сребрним медведом” за најбољу женску улогу, који је уручен глумици Трине Бирхолм. Винтерберг (1969), један од суоснивача култног филмског покрета Догма 95 заједно са Ларсом фон Триром, раздрмао је светску филмску сцену са својим првим „догма” филмом „Породичним слављем” („Festen”) и усрећио публику и критику са филмом „Лов” номинованим и за Златни глобус и за Оскара.  У „Комуни” се враћа теми породице, радњу филма смешта у 70. године прошлог века међу данске интелектуалце који су одлучили да са својим породицама живе заједно у истој кући, делећи свакодневицу, своје ставове, своје љубави, али и левичарску идеологију.

 Индиректно, „Комуна” је и политички филм, али и (полу)аутобиографски у којем Винтерберг са симпатијама и хумором приказује доба свог детињства проведеног у једној таквој скандинавској заједници...

 Синоћ је Фестова публика у ударном термину у Сава центру била у прилици да види и једног од кандидата за овогодишње Оскаре, филм „Керол” Тода Хајнеса који је светску премијеру имао на прошлогодишњем Канском фестивалу. Филм рађен према роману „Цена соли” који је Патриша Хајсмит 1950. године написала под псеудонимом свесна тога да њена, у то време пионирска тематика – хомосексуалност, неће наићи на разумевање конзервативне Америке.

 Још у Кану је имао веће симпатије код критичара мушког рода неголи женског. Жене је, због претеране романтизованости, а изостанка дубоке емотивности, снаге интимности и истинске животности (што све, иначе, постоји у роману), Хајнесов филм оставио прилично хладним.

 Биће да је фасцинација могућом телесном љубављу између две жене, а таквој су машти мушкарци јел'те склони, имагинативно надградила све оно чега у Хајнесовом филму иначе нема. Како било, тек „Керол” је филм који је освојио до сада прегршт награда и за оно што су као филмске љубавнице подариле Кејт Бланчет (као Керол) и Руни Мара (као Тереза)...

 Шта ћемо гледати на Фесту вечерас? Па „Звиздана” Далибора Матанића, филм хрватско-српске копродукције (такмичарски програм „Српски филм”), који ће на велику сцену Сава центра уз аутора довести, сјајне глумце, међу којима и Миру Бањац (у малој, али драгоценој улози баке), али и српски продуцентски пар снова Ненад Дукић- Мирослав Миша Могоровић. Наравно, под условом да је Дукић сатницу клањања пред публиком записао у свој нотес звани „ирвас”, да не заборави.

 Матанићев „Звиздан” је на 68. Кану у програму „Известан поглед” освојио Гран при жирија, добио добре реакције критике која је овај филм оценила као успешно изведен триптих о забрањеној љубави. Љубавни парови из 1991. , 2001. и 2011. године на разне начине су онемогућавани да остваре своју љубав иза чега заправо стоји историја два суседна села – хрватског и српског, оптерећена сукобима, нетрпељивошћу и нетолеранцијом. Сваки од три филма у филму, иначе снимљеном на подручју Книна, има другачије друштвено политичко окружење, али је емоција иста, као и жеља да се превазиђе националност и пронађе човек и љубав. У вишеструким главним улогама су изврсни Тихана Лазовић и Горан Марковић. И то треба видети...