Појачава ли Русија притисак на Србију

На споразум Москве и Београда о давању дипломатског имунитета особљу Руско-српског хуманитарног центра у Нишу очигледно ће се још чекати. Акт који је припремљен још 2014, поводом посете руског председника Владимира Путина Београду, да би волшебно нестао с првобитне агенде тог билатералног сусрета, по свој прилици неће бити парафиран ни приликом априлског доласка премијера Русије Дмитрија Медведева у Београд. Ипак, даље одлагање потписивања овог акта, извесно, неће стишати расправе о томе да ли Русија настоји да по сваку цену одврати званични Београд од приближавања НАТО-у.

Те дилеме нарочито су се актуелизовале после 12. фебруара, кад је у српском парламенту ратификован закон о сарадњи Србије и Северноатлантске алијансе. Тај правни акт за део (про)западне јавности само је један од повода на које се руска страна „качи” не би ли спровела појачан притисак на Србију. А наредни повод, према тумачењу које је у петак изнео Данијел Сервер, амерички аналитичар за Балкан, могла би да буде погибија српских дипломата у Либији, коју ће, како је рекао, „Русија на све могуће начине покушати да искористи како би нарушила постојеће односе Србије са НАТО-ом и САД”.

Истовремено, домаћи НВО сектор евроатлантске оријентације лансира тезу о интензивирању „меке моћи” Русије у Србији. Тако је на скупу о руском утицају на стабилизацију, демократизацију и европске интеграције наше земље, одржаном прошлог понедељка у организацији Центра за евроатлантске студије, Јелена Милић, директорка ЦЕАС-а, истакла да у нашој земљи постоји „синергија руских и домаћих антидемократских интереса”. Према овој „школи мишљења”, тежња Русије да спречи евроинтеграције Србије и стабилизацију региона одговара и деловима владајуће структуре у Београду који не желе да виде Србију у ЕУ, како би очували своје изворе прихода од корупције, монопол у пословању с јавним предузећима и контролу партизованих система безбедности и судства.

Насупрот томе, политички аналитичар Драгомир Анђелковић сматра да једини притисак на Србију спроводе Запад и НАТО, док је Русија, додаје, „у прилично дефанзивном положају”. „Русији се манипулацијама приписује оно што заправо раде Запад и Северноатлантски пакт. Али, Русија је до сада била врло коректна према Србији. Чак су и последње изјаве руских званичника биле усмерене против НАТО-а, а не против Београда”, истиче Анђелковић. Ни евентуално потписивање споразума о РСХЦ-у, додаје он, не би било показатељ повећаног утицаја Русије, већ само одржавање баланса у складу с прокламованом војном неутралношћу Србије.

„Та равнотежа је нарушена у односу на Запад, који је после усвајања закона о сарадњи с НАТО-ом добио превелике аранжмане. Зато би требало потписати споразум о РСХЦ-у и тако симболично показати да Србија није одустала од војне неутралности”, наводи Анђелковић. Контроверзе и дебате које су се подигле у јавности после скупштинске ратификације споразума с НАТО-ом нису поколебале председника Србије Томислава Николића да 19. фебруара потпише тај закон. Ипак, само дан касније, он је за Спутњик подсетио да Србија има припремљен споразум о РСХЦ-у којим су предвиђене истоветне обавезе и права за особље нишког Центра које ће имати и представници НАТО-а који се нађу на територији Србије. Пре три дана, на брифингу у Москви, Марија Захарова, портпаролка руског Министарства спољних послова, навела је да је „некоректно поредити” српски закон о сарадњи с НАТО-ом и нацрт споразума о РСХЦ-у и позвала се управо на Николићево заговарање за потписивање потоњег акта.

Ако се притом зна да ће претходница априлског доласка Медведева у Београд бити одлазак Томислава Николића у Русију 9. марта на сусрет с Путином, поставља се поново питање да ли је председник Србије џокер преко којег Москва покушава да утиче на Београд. Анђелковић одговара одрично, наводећи да, по Уставу, Николић нема превелике ингеренције. „Русима је јасно да је Вучић кључни човек у свему, а Николић може да буде нека врста представника владе, ако га она овласти да потпише споразум о РСХЦ-у”, истиче он.

Ипак, судећи по прошлогодишњем писању угледног америчког часописа „Форин офис”, и Запад би морао да упре очи у Вучића. Септембра 2015. овај медиј је упозорио да би креатори америчке политике требало да буду подједнако прагматични као што је био прагматичан и Вучић преласком на умерену политику, и да буду „мало више скептични према његовом геополитичком ставу”. Јер, како је наведено, Србија, „која је наводно на путу ка чланству у ЕУ, одбила је да се придружи санкцијама Уније према Русији”. У мору гласова који упозоравају да ће Србија морати да се определи између Брисела и Москве, појавио се и један који заговара својеврсни „трећи пут”.

Оцењујући да је наша земља напредовала на путу ка ЕУ, генерални секретар Савета европских општина и региона Фредерик Валије рекао је за Танјуг да „историјски добри” односи Београда с Москвом могу да олакшају дијалог с Унијом. Карактеришући као незгодно питање да ли ће односи између Србије и Русије утицати на евроинтеграције наше земље, он је навео да мисли да с европске стране не постоји жеља да се започне нови хладни рат с Москвом. „Тако да морамо да се сагласимо да ћемо морати да изградимо нове везе с Русијом у време када је ситуација у том смислу помало сложена”, навео је он.