Живот већи од акционог филма

44. ФЕСТ

Многим млађим филмским редитљима широм света, нарочито поштоваоцима жанра акционог филма, амерички редитељ Џон Мек Тирнан и даље је међу највољенијим идолима.

Мектирнан је гост 44. Феста и добитник награде „Победник” за свеукупну каријеру. Њему у част у Југословенској кинотеци у којем му је уручена и награда „Златни печат”, приказује се филм „Лов на Црвени октобар”. Он сам изузетно је задовољан што је окружен младим и талентованим српским ставараоцима, што има прилику да одржи чак две мајсторске радионице нашим студентима филма.

 И сам некадашњи студент позоришта на њујоршком Џулијарду, па студент филма на чувеном Америчком филмском инстититу, као редитељ дебитовао је филмом „Номади” (1986), захваљујући којем је добио позив у Холивуд где су настали његови блокбастери попут „Предатора”, „Лова на Црвени октобар” и „Умри мушки” са којим је глумца Бруса Вилиса, али и Семјуела Л.Џексона лансирао у сам врх холивудске елите. Уважавани и веома комерцијални филмски редитељ недавно је на свом животно-стваралачком путу имао једну врсту „искакања”, о чему је бригу водио амерички правосудни систем. О томе, директно, није било речи у интервјуу који је вођен у хотелу „Краун плаза” дан после свечаног отаврања 44. Феста. „Политика” је испоштовала Мектирнанову жељу, али и жељу београдских домаћина да се о овом делу његове биографије не разговара...

Кратко је време, али какви су ваши први утисци? Први пут сте у Србији?

Први пут у Србији, први пут на Балкану! Наравно да сам прво видео ране, многе ратне ране и рушевине у Београду, сиромаштво које је тиме узроковано што је тужно, али сам такође, већ прве вечери на партију међу младим људима, видео и упознао те клинце који се баве филмом. На прес конференицији сам изјавио да је јасно да су они превазишли Први светски рат. Неко ме исправио и рекао Други светски рат, али не ја заиста сматрам да су они оставили за собом Први светски рат и да је јасно да желе да буду модерни Европљани. Они су енергични и мултилингвални, ви овде имате невероватне копродуцентске потенцијале и услове са којима можете конкурисати било где и оно што је најважније – имате високо образоване филмске кадрове и филмске раднике и добре филмске школе. Нема више високо образованих филмских кадровау Холивуду, да ли сте то уочили?

У Холивуду?

Да, заправо више не можете да реализујете филмове у Холивуду. Сви образовани кадрови су се отселили. Али, индустрија је још тамо. Шефови су тамо.

А где су сада амерички филмски радници?

Расељени по Америци, у Лујзијани, Северној и Јужној Каролини, Џорџији и Мичигену. У Мексику. Раштркани су. Кључ је у филмским школама у којима се млади људи образују. Снимао сам неколико филмова у Мексику, упознао синдикално организоване филмске кадрове и добро умрежене клинце који су већином образовани и у филмским школама у Америци. Зато је за њих снимање филмова много, много лакше.

И ви сте били студент филма?

Да, нисам имао нити сам био повезан са било ким у Холивуду. Тамо сам дошао из потпуно другачијег света. Из малог града, из крајње некосмополитског дела САД. Стигао сам у Холивуд искључиво кроз образовање. Само кроз образовање. Био сам студент филма и Мартин Скорсезе је био студент филма. Ми смо у Холивуд дошли школовани и захваљујући томе што смо школовани.

Да ли је бављење акционим жанром била ваша жеља, ваша одлука или је то у Холивуду било по принципу „мораш то да радиш”?

Волео сам ја европске филмове, нарочито филмове Фелинија и Трифоа којим сам био опчињен, али је проблем у томе што ми нико не би платио да урадим такав филм. Такође сам волео чињеницу да је комерцијалан филм жива индустрија. Био је, сада више није. И биоскопи су били јак део индустрије, рефлектовали су њену живост. Људи су радили акционе филмове због боље социјалне позиције, у различитим приликама, из хобија, из забаве. Филм је некада био активна, мануфактурна индустрија, рационално постављена на бази перфоманса. Могао си да успеш или да пропаднеш и у односу на стечене заслуге да се даље такмичиш.

Видите ли данас промене у односу на време када сте ви са првим „Умри мушки” филмом храбро унели у жанр многе новине?

Не много. Можда су се промениле естетске вредности произишле из брзог напретка технологије, али филмске активности иду доле. Слично се догађало и када је филм први пут добио звук. Било је потребно да прође неко време да би људи ту промену и новину „сварили”, прихватили. Можда се то и данас догађа јер је потребно време да људи „сваре” инвенције у области форме коју са собом доносе компјутерска технологија која се америчким филмовима користи.

Недавно сам у Маракешу разговарала са Ф.Ф. Кополом и забележила да није импресиониран 3Д филмовима, а ви?

3Д? То је смеће. Нема се шта ту више рећи.

То није будућност филма?

Не! Па то што гледамо уопште није тродимензионално! Постоји велика рупа у нашој способности да репродукујемо искуство. Огромни технички спратови наших вештина, а 3Д не може да поправи ниједну од њих. Не може да надомести слабости у нашим филмским вештинама.

Многи кажу да је превише насиља у америчким филмовима и да то негативно утиче на млађе генерације гледалаца?

Прочитао сам многе чланке на ту тему, а већина их је била политички мотивисана, тако да не знам шта да кажем. Мислим да прави одговор на то треба да пруже психолози. Један од њих је рекао да сво насиље у симулативним компјутерским игрицама заправо повећава међусобну сарадњу људи у стварном свету, јер се емоционална потреба за насиљем, нарочито код младих мушкараца који су у доби налета хормона, кроз те игре празни и зато не испољава у стварном свету. То је једна од теорија, не знам да ли је и доказана.

Понекад кажемо за неке филмове да су већи од живота...

У „Спајдермену” и таквим стварима? Сви ти филмови су мањи од живота. Филмови настали по стриповима сасвим сигурно су мањи од живота. Већина њих имају чисти фашистички присуп животу. „Спајдермен” је у најмању руку посејао кошпицу, али још увек има много разлике између „Спајдермена“ и Доналда Трампа.

Аха, сада смо ту, рећи ћете ми нешто више или да се зауставимо?

Гледајући у правцу супруге Гејл Мектирнан каже: Она одмахује главом што значи да смо закорачили на опасану територију.

А шта је са вашим животом, већи је од филма, сам по себи може да буде филм?

Како је чудно. Управо сам јуче имао разговор са француским продуцентом на ту тему. Такав филм би могао да се догоди.

У Европи, не у Америци, бићете негде около тог пројекта?

Видећемо, тек сам чуо за такву идеју и много је ствари о којима треба да размислим.

После свега што сте прошли има ли у вама још жеље и страсти за снимањем филмова?

Желим да снимам филмове, али одавно сам одустао од рада са великим студијима. Радим тренутно на нечем новом и научио сам много о независним продукцијама.

Знате да је наш редитељ Емир Кустурица на отварању свог првог Кустендорф фестивала, посвећеног студентима филма и филмској уметности, „сахранио” филм „Умри мушки IV”?

Не знам за то, али претпостављам да је било веома смешно. Ако је са тиме Холивуду и холивудским творцима четвртог наставка овог филма (режирао га је Лен Вајсман, прим. аут.) хтео да покаже средњи прст, нека је то урадио!