Život veći od akcionog filma

44. FEST

Mnogim mlađim filmskim reditljima širom sveta, naročito poštovaocima žanra akcionog filma, američki reditelj Džon Mek Tirnan i dalje je među najvoljenijim idolima.

Mektirnan je gost 44. Festa i dobitnik nagrade „Pobednik” za sveukupnu karijeru. Njemu u čast u Jugoslovenskoj kinoteci u kojem mu je uručena i nagrada „Zlatni pečat”, prikazuje se film „Lov na Crveni oktobar”. On sam izuzetno je zadovoljan što je okružen mladim i talentovanim srpskim stavaraocima, što ima priliku da održi čak dve majstorske radionice našim studentima filma.

 I sam nekadašnji student pozorišta na njujorškom Džulijardu, pa student filma na čuvenom Američkom filmskom instititu, kao reditelj debitovao je filmom „Nomadi” (1986), zahvaljujući kojem je dobio poziv u Holivud gde su nastali njegovi blokbasteri poput „Predatora”, „Lova na Crveni oktobar” i „Umri muški” sa kojim je glumca Brusa Vilisa, ali i Semjuela L.Džeksona lansirao u sam vrh holivudske elite. Uvažavani i veoma komercijalni filmski reditelj nedavno je na svom životno-stvaralačkom putu imao jednu vrstu „iskakanja”, o čemu je brigu vodio američki pravosudni sistem. O tome, direktno, nije bilo reči u intervjuu koji je vođen u hotelu „Kraun plaza” dan posle svečanog otavranja 44. Festa. „Politika” je ispoštovala Mektirnanovu želju, ali i želju beogradskih domaćina da se o ovom delu njegove biografije ne razgovara...

Kratko je vreme, ali kakvi su vaši prvi utisci? Prvi put ste u Srbiji?

Prvi put u Srbiji, prvi put na Balkanu! Naravno da sam prvo video rane, mnoge ratne rane i ruševine u Beogradu, siromaštvo koje je time uzrokovano što je tužno, ali sam takođe, već prve večeri na partiju među mladim ljudima, video i upoznao te klince koji se bave filmom. Na pres konfereniciji sam izjavio da je jasno da su oni prevazišli Prvi svetski rat. Neko me ispravio i rekao Drugi svetski rat, ali ne ja zaista smatram da su oni ostavili za sobom Prvi svetski rat i da je jasno da žele da budu moderni Evropljani. Oni su energični i multilingvalni, vi ovde imate neverovatne koproducentske potencijale i uslove sa kojima možete konkurisati bilo gde i ono što je najvažnije – imate visoko obrazovane filmske kadrove i filmske radnike i dobre filmske škole. Nema više visoko obrazovanih filmskih kadrovau Holivudu, da li ste to uočili?

U Holivudu?

Da, zapravo više ne možete da realizujete filmove u Holivudu. Svi obrazovani kadrovi su se otselili. Ali, industrija je još tamo. Šefovi su tamo.

A gde su sada američki filmski radnici?

Raseljeni po Americi, u Lujzijani, Severnoj i Južnoj Karolini, Džordžiji i Mičigenu. U Meksiku. Raštrkani su. Ključ je u filmskim školama u kojima se mladi ljudi obrazuju. Snimao sam nekoliko filmova u Meksiku, upoznao sindikalno organizovane filmske kadrove i dobro umrežene klince koji su većinom obrazovani i u filmskim školama u Americi. Zato je za njih snimanje filmova mnogo, mnogo lakše.

I vi ste bili student filma?

Da, nisam imao niti sam bio povezan sa bilo kim u Holivudu. Tamo sam došao iz potpuno drugačijeg sveta. Iz malog grada, iz krajnje nekosmopolitskog dela SAD. Stigao sam u Holivud isključivo kroz obrazovanje. Samo kroz obrazovanje. Bio sam student filma i Martin Skorseze je bio student filma. Mi smo u Holivud došli školovani i zahvaljujući tome što smo školovani.

Da li je bavljenje akcionim žanrom bila vaša želja, vaša odluka ili je to u Holivudu bilo po principu „moraš to da radiš”?

Voleo sam ja evropske filmove, naročito filmove Felinija i Trifoa kojim sam bio opčinjen, ali je problem u tome što mi niko ne bi platio da uradim takav film. Takođe sam voleo činjenicu da je komercijalan film živa industrija. Bio je, sada više nije. I bioskopi su bili jak deo industrije, reflektovali su njenu živost. Ljudi su radili akcione filmove zbog bolje socijalne pozicije, u različitim prilikama, iz hobija, iz zabave. Film je nekada bio aktivna, manufakturna industrija, racionalno postavljena na bazi perfomansa. Mogao si da uspeš ili da propadneš i u odnosu na stečene zasluge da se dalje takmičiš.

Vidite li danas promene u odnosu na vreme kada ste vi sa prvim „Umri muški” filmom hrabro uneli u žanr mnoge novine?

Ne mnogo. Možda su se promenile estetske vrednosti proizišle iz brzog napretka tehnologije, ali filmske aktivnosti idu dole. Slično se događalo i kada je film prvi put dobio zvuk. Bilo je potrebno da prođe neko vreme da bi ljudi tu promenu i novinu „svarili”, prihvatili. Možda se to i danas događa jer je potrebno vreme da ljudi „svare” invencije u oblasti forme koju sa sobom donose kompjuterska tehnologija koja se američkim filmovima koristi.

Nedavno sam u Marakešu razgovarala sa F.F. Kopolom i zabeležila da nije impresioniran 3D filmovima, a vi?

3D? To je smeće. Nema se šta tu više reći.

To nije budućnost filma?

Ne! Pa to što gledamo uopšte nije trodimenzionalno! Postoji velika rupa u našoj sposobnosti da reprodukujemo iskustvo. Ogromni tehnički spratovi naših veština, a 3D ne može da popravi nijednu od njih. Ne može da nadomesti slabosti u našim filmskim veštinama.

Mnogi kažu da je previše nasilja u američkim filmovima i da to negativno utiče na mlađe generacije gledalaca?

Pročitao sam mnoge članke na tu temu, a većina ih je bila politički motivisana, tako da ne znam šta da kažem. Mislim da pravi odgovor na to treba da pruže psiholozi. Jedan od njih je rekao da svo nasilje u simulativnim kompjuterskim igricama zapravo povećava međusobnu saradnju ljudi u stvarnom svetu, jer se emocionalna potreba za nasiljem, naročito kod mladih muškaraca koji su u dobi naleta hormona, kroz te igre prazni i zato ne ispoljava u stvarnom svetu. To je jedna od teorija, ne znam da li je i dokazana.

Ponekad kažemo za neke filmove da su veći od života...

U „Spajdermenu” i takvim stvarima? Svi ti filmovi su manji od života. Filmovi nastali po stripovima sasvim sigurno su manji od života. Većina njih imaju čisti fašistički prisup životu. „Spajdermen” je u najmanju ruku posejao košpicu, ali još uvek ima mnogo razlike između „Spajdermena“ i Donalda Trampa.

Aha, sada smo tu, reći ćete mi nešto više ili da se zaustavimo?

Gledajući u pravcu supruge Gejl Mektirnan kaže: Ona odmahuje glavom što znači da smo zakoračili na opasanu teritoriju.

A šta je sa vašim životom, veći je od filma, sam po sebi može da bude film?

Kako je čudno. Upravo sam juče imao razgovor sa francuskim producentom na tu temu. Takav film bi mogao da se dogodi.

U Evropi, ne u Americi, bićete negde okolo tog projekta?

Videćemo, tek sam čuo za takvu ideju i mnogo je stvari o kojima treba da razmislim.

Posle svega što ste prošli ima li u vama još želje i strasti za snimanjem filmova?

Želim da snimam filmove, ali odavno sam odustao od rada sa velikim studijima. Radim trenutno na nečem novom i naučio sam mnogo o nezavisnim produkcijama.

Znate da je naš reditelj Emir Kusturica na otvaranju svog prvog Kustendorf festivala, posvećenog studentima filma i filmskoj umetnosti, „sahranio” film „Umri muški IV”?

Ne znam za to, ali pretpostavljam da je bilo veoma smešno. Ako je sa time Holivudu i holivudskim tvorcima četvrtog nastavka ovog filma (režirao ga je Len Vajsman, prim. aut.) hteo da pokaže srednji prst, neka je to uradio!