1389.

Пре неки дан, на светло обојеном зиду који држи капију мог дворишта у Жаркову, неко је, црвеним лаком, исписао око пола метра велике бројке: 1389. Са тачком на крају, да буде и граматички прецизно да је реч о години.

Знамо којој. Јасно је и на шта је анонимни писац хтео да подсети. Кога? Па сигурно не само мене: место је баш згодно – поред те капије свакодневно пролази доста људи, недалеко је аутобуска станица.

Видео сам потом исти графит, исписан истом руком на још неколико исто тако подесних зидова. Помислио сам прво да га прекречим, али сам закључио да не би вредело: основа је исувише светла, а боја бројки претерано јака. Видело би се и после тога, а и не би било баш лепо. Тако ће овај подсетник на годину Боја на Косову правити друштво кућном броју још много година.

(/slika2)Покушао сам да разумем младог човека који је ово урадио – јер не могу да замислим неког у зрелим годинама како на брзину, спрејом, прави овакав подвиг. Просто, последњих недеља о овој теми свакодневно се изговарају крупне речи, завети и заклетве. Па се осетио позваним да свему пружи и лични допринос.

Али остао сам у дилеми да ли је ово чин патриотизма или вандализма? Можда је то што је урадио резултат његовог беса који није умео другачије да усмери. Па помислим, боље је што је ово написао него да је нешто разбио.

Али, кад је већ патриотизам на дневном реду, хајде да разјаснимо појмове и тако предупредимо неспоразуме.

Патриотизам је, по неспорној дефиницији, љубав и лојалност према својој земљи. Патриота је дакле онај ко своју земљу воли, подржава је и спреман је да јој служи.

Има много начина да се земља воли, да се подржава и да јој се служи. Рекао бих да је срж патриотизма посвећеност добробити своје земље и њеним људима. „Патриотизам је пре свега осећај националне одговорности”, написао је давно Адлај Стивенсон, објашњавајући потом да то никако није неконтролисани излив емоција, већ мирна и постојана посвећеност, током целог живота.

С тим на уму констатујем да је, где год се окренем, превише баналних примера непатриотског чињења.

Видим их у аутомобилу паркираном на тротоару тако да пешаци морају на коловоз да би га обишли. Видим их у кесама ђубрета избаченим кроз прозор аутомобила на путу кроз Кошутњак кад одлазим на посао, у празном одводу сливника са кога је неко скинуо решетку. У страначким плакатима који су наружили фасаде, у запуштеним улазима стамбених зграда...

Сигуран сам и да нисам једини који се лоше осећао после недавне оргије разбијања излога, похара радњи, демолирања амбасада. Сетио сам се тим поводом речи познатог пацифисте: „Ако желите симболичан гест, немојте да запалите заставу, оперите је”.

Није патриотски бојкотовати страну робу, патриотизам је направити бољи домаћи производ. Љубав према свом народу не мора да подразумева мржњу према другом.

А можда је, у ствари, највише у праву Марк Твен: „Нација је подељена: једна половина су патриоте, а друга издајници, али је тешко рећи који су који”.