Када је о води реч – ми смо ђаци понављачи

Све чешће нас „изненађују” поплаве, суше, суве славине и реке са угинулим рибама. То је зато што смо, када је о води реч, ђаци понављачи. Ево само неколико лекција које никако да научимо. Реке Србије су изразито бујичне. Највећи део укупног годишњег протока (често и више од 60 одсто) отекне у кратким бујичним поводњима (то смо видели и ових дана), а затим наступе дуги маловодни периоди, када су угрожена изворишта, корисници вода, еко-системи. Једини лек за такво стање јесу акумулације, смислено лоциране, које прихватају и ублажавају поплавне таласе, а из којих се у маловодним периодима испушта вода према потребама и људи и еко-система. Ту лекцију у свету знају и спроводе је у живот још од фараонских времена. Готово све земље у Европи су већ изградиле акумулације где год су могле, неке их имају и преко 1.000 (Шпанија), а граде се акумулације и на планинским потоцима, у које ће се препумпавати вода из већих река у долинама, како би је имали као стратешку резерву за сушне периоде.

Једино се код нас интересне групе, нажалост подржаване и од медија, опиру чак стављању у функцију и оних већ саграђених. Ваљево је 2014. године од велике катастрофе спасла акумулација „Стубо-Ровни”, мада није била стављена у функцију (сама је прихватила поплавни вал Јабланице), али то не смета интересним групама да о њој и данас пласирају бесмислене памфлете.

Да је на време саграђена акумулација Сврачково на Великом Рзаву, без које се не може обезбедити снабдевање водом свих насеља на правцу Ариље – Пожега – Чачак – Горњи Милановац, не би ових дана билa плављена и уништавана насеља Ариље, Пожега и не би било прекида у раду витално важног регионалног водовода „Рзав”.

Нађемо новац за обештећење поплављених, чак и оних који су објектима неодговорно ушли у подручја која не могу да се бране, а годинама нисмо нашли средства за убрзано грађење тог за Србију виталног објекта, који би саградила наша светски реномирана „Хидротехника”. Дајући симболично „на кашичицу” новац да се тако важни објекти граде и по 20 година, само показујемо колико нисмо научили лекцију да поплаве и проблеме у снабдевању водом треба на време решити, а не лечити обештећивањем.

Не поштује се ни од давнина знан аксиом да држава не сме да допусти градњу сталних објеката у тзв. водном земљишту, у простору у коме нема могућности одбране од поплава. Зато све нас који знамо опасности које собом носи запоседање водоплавних подручја и изворишта водовода брине нови Закон о легализацији, који је намерно оставио и реченицу која омогућава да се „на мала врата” и такви објекти легализују. Брине нас и најављена идеја о промени Закона о водама, којом би се укинула неопходна водопривредна акта (водне сагласности за грађење), које имају све државе од памтивека.

Србија нема ни стабилан извор финансирања водопривреде. О томе шта се дешава с тим новцем може да посведочи „Политика” од 22. септембра 2011, када је на ударном месту објавила текст „Фонд за воде спасао буџет”, у коме се каже да су узимањем новца од водопривреде „обезбеђена средства за октобарске повишице”.

Треба овде поменути и неспособност државе да заузда „бароне песка и шљунка”, који вртоглаво зарађују непланским багеровањем дивљајући по нашим рекама, дестабилизујући корита, уништавајући станишта водених еко-система.

И напокон један типично наш адет – чекање да нас се неко „одозго” сети. Видели смо ових дана да мештани тачно знају где су насипи ниски, где су корита засута и где прети изливање. Подсетио бих на оно што сам лично видео у свету како то раде локалне самоуправе за „своје” мање, али опасне водотоке. Затраже од надлежне државне стручне службе да им направи пројекат регулације и надвишења тог дела рањивог насипа, затраже стручни надзор, добију средства само за материјалне трошкове, па засучу рукаве да у маловодном периоду из тих малих, тада готово сувих река очисте исталожен нанос, а материјал уграде у насипе. И тако избегну сулудост која се само нама дешава, да по блату и киши постављамо џакове са песком.

Редовни члан Академије инжењерских наука Србије