Косово и(ли) Европа

Могу ли земље које су издејствовале и међу првима признале независност Косова у догледно време да постану наши савезници? Могу ли се будуће приближавање Србије Европској унији и изградња Косова као суверене државе (у чему активно учествује и ЕУ) заиста посматрати као два одвојена процеса?

Драматични догађаји чији смо сведоци последњих недеља утицали су на то да разлике, које по овим и сличним питањима постоје међу нашом политичком елитом, за извесно време буду занемарене. Али, сва је прилика да ће и према њима сви морати да се јасно определе. А од избора који направе зависиће не само даљи однос снага на нашој политичкој сцени, већ и пут којим ће Србија у наредним месецима (вероватно и годинама) кренути.

Да по овом питању међу нашим политичарима постоје велике разлике говоре и њихове изјаве. Тако је председник Тадић недавно поновио да Србија неће одустати ни од одбране Косова ни од свог европског пута (то је рекао и на Сретење, приликом инаугурације), а премијер Коштуница да је приближавање Србије ЕУ могуће само ако она јасно покаже да поштује наш територијални интегритет. Одређивање према нашем „европском путу”, односно земљама ЕУ које признају Косово, траже и радикали, који захтевају да се о томе резолуцијом изјасни Народна скупштина, док у исто време више-мање јасне ставове по овим питањима имају и Г17 плус, ЛДП, СПС и остале странке.

Значи ли то да је на нашој политичкој сцени неминовно ново прекомпоновање снага (читај: избори) и то по принципу – Косово и(ли) Европа? Даљи развој ситуације мало ко се усуђује да предвиди. Али, већина аналитичара сматра да ће, макар привремено и прешла преко ових разлика, владајућа коалиција на крају морати да се определи између два пута. Један је да се политички, економски, па можда и војно вежемо за земље које не признају независност Косова или бар по том питању немају јасан став, а да односи према земљама које су ту независност издејствовале (пре свих САД, Француској, Великој Британији и Немачкој) на дужи рок буду замрзнути. У том случају, чекају нас значајне промене не само на политичком већ и на економском (финансијски смо везани за западне земље ), па и на идеолошком (тј. „духовном”) плану. Други пут је да Србија настави са политиком приближавања ЕУ, без обзира на чињеницу што са већином њених чланица нема исте ставове о Косову, и на тај начин покуша да се економским јачањем и приближавањем Бриселу избори за наше националне интересе.

Оба ова пута имају, наравно, и своје ризике. Ако изабере први, Србија ризикује да се удаљи од ЕУ и изолује од Запада, а да истовремено не спречи изградњу косовске независности и тако остане „и без Косова и без Европе”. Ако, пак, изабере други пут ризикује да тиме, у догледно време, ако не директно призна, онда бар прећутно се помири с независношћу Косова, односно с противправним одузимањем дела своје територије.

Даљи пут Србије у великој мери зависиће и од односа снага на међународној сцени. Одлуком да признају независност Космета, западне земље су, наиме, направиле преседан, а неки чак сматрају да прилике у Европи и свету данас подсећају на оне из тридесетих година прошлог века! Али, мало ко се усуђује да предвиди шта ће се даље дешавати. Ако дође до даљег заоштравања у односима Исток – Запад, а независност Косова у догледно време произведе сличне промене у другим државама, онда је, сматрају аналитичари, за Србију можда боље да изабере пут приближавања земљама које не признају Косово. Јер, у том случају отварају се перспективе да се услед новог односа снага независност Косова или прогласи ништавном или да се издејствује његова подела, а потом вероватно и прикључење неких других територија (Републике Српске) матици. Међутим, ако дође до смиривања тензија између великих сила и стабилизовања позиција НАТО и ЕУ, а независност Косова заиста остане „преседан”, онда су, процењују неки, веће шансе да Србија одбрани своје интересе сарађујући са Западом.

У сваком случају, пред политичком и друштвеном елитом, али и пред читавом нацијом је нимало лак задатак да се према Космету, Европској унији, односима између великих сила и противречностима савременог света одредимо поштујући и моралне и националне и рационалне принципе. Али, избор је неминован.

Новинар