Чарлс и ми

Принц од Велса је у Србији дочекан као краљ. Принц Чарлс и војвоткиња од Корнвола имали су такав третман не само од представника земаљске, већ и небеске Србије.

Тако је и премијер Александар Вучић на свечаној вечери за Чарлса и Камилу први пут званично представио своју супругу Тамару, која се до сада није појављивала у церемонијалним догађајима, што је свакако један од детаља о којима ће распредати београдска политичка чаршија жељна детаљних трачева иза сцене републиканског српског двора.

Много важнија порука, после дводневног дружења Чарлса са Србима, јесте да ће Лондон коначно схватити да Срби не мрзе Енглезе ко Немце, што би се дало закључити из теза о британско-српским односима које последњих година натура део овдашње интелектуалне и кафанске елите.

Према тој тези, за све су нам криви Енглези: од Берлинског конгреса и 27. марта, до протежирања Тита на уштрб Драже, па све до предлога резолуције о Сребреници по којој би, да је усвојена, Срби били проглашени за геноцидан народ.

Али, ми се нисмо правили Енглези током дводневне посете човека и његове жене које знамо махом из таблоидних вести светског џет сета. Напротив, послужили смо се својим традиционалним оружјем. То је бомбардовање гостију салвама гостопримства. Они нама предлог резолуције, ми њима јелек и опанке.

Тај обичај у Срба понекад изгледа кичерајски и снисходљиво, те је и позната универзитетска професорка историје признала да је осећала велику трему док је увежбавала кораке за краљевску шетњу уз кратак курс историје принчевском пару.

И Чарлсов одговор током обиласка Калемегдана је био карактеристичан за првог наследника вође империје. Наиме, искрено се шокирао када је чуо колико су нас бомбардовали. Готово да се сажалио над нашом горком судбином. Мени се, међутим, учинило да је Београд бомбардован много више него шест пута, како је пребројала усхићена историчарка.

Али, да ипак заборавимо прошлост. То што је Чарлс на поклон добио толико икона, да још дуго времена неће морати да иде на Хиландар, сведочи о његовом угледу унутар СПЦ. Ретко када врх цркве тако срдачно дочекује будућег шефа западног краљевства.

И обично суздржани Иринеј бачки, и увек срдачни митрополит Порфирије, нису крили задовољство што испијају манастирску ракију у Ковиљу, који се сматра главним кадровским инкубатором СПЦ, заједно са Чарлсом.

Ако се још позабавимо и легендом да је по свом оцу, грчком принцу Филипу, принц од Велса православац, те да по некаквом породичном стаблу, каже теорија завере, његово порекло води ка нашем племству, зашто се онда чудимо што Чарлса, иако британског престолонаследника, Срби већ сматрају за краља?

То је иначе манир малих народа у сусрету са империјом: тај њихов принц, мора да је наш човек! Тим пре, што га не желе.