Благодети директне демократије

Солун- Комплексан, дубоко људски поглед на групу обичних хероја који имају смелости да се боре за преображујуће промене – коментар је који је на грчки филм „Следећа станица: Утопија” Апостолоса Каракакиса, написала канадска новинарка, антикорпоративна активисткиња и писац „Доктрине шока” – Наоми Клајн.

Клајнова је само један од многих интернационалних гласова који су се током протекле, али и ове године чули широм света у знак подршке несвакидашњем, радикалном чину групе грчких радника, који су попут хиљада и хиљада својих земљака, после економског колапса земље остали без посла. Седамнаест радника прогласили су окупацију своје пропале и затворене хемијске фабрике „Вио.ме” надомак Солуна и покушавају да наставе рад заснивајући управљање и функционисање свог малог, импровизованог погона детерџената и сапуна на принципима директне демократије.

Филмски аутор Каракакис прати ову групу ентузијаста, утописта без преседана, читавих 300 дана сведочећи о надљудском труду састављања краја са крајем. Њихов подухват инспирише активности широм света. У окупираној фабрици иностране телевизијске екипе стални су гости. У Берлину су одржане велике демонстрације у знак подршке, и Ципрас их је обишао и подржао у јеку своје предизборне кампање. Само бивша власница фабрике запањено гледа како се њен пропали породични пословни простор претвара у симбол радикалне левице.

Каракакис снима дивовску радничку борбу, бележи сваку врсту подршке, судски процес који је против радника повела бивша власница фабрике, свеукупну авантуру у коју се претворило ово самоуправљање без преседана, пуно важних унутрашњих сукоба који кулминирају у тренутку када радници схватају кључну ствар – да би се успело морају да се мењају. И променили су се, неки од њих су и одустали, али рад у окупираној фабрици још увек траје. Они који су у њој остали и даље живе од свог рада. Веома скромно, али раде и живе продајући своје производе по улицама и пијацама, проширивши и „извоз” у Аустрију и Немачку. До када ће утопија трајати, нико не зна. Ни држава, која на све ово и даље само слеже раменима.

„Следећа станица: Утопија” је велики и вредни филмски подухват. И феноменолошки и естетски врло добар филм који осликава само једно од лица грчке стварности. Оно које је због великог терета и притиска избеглица последњих месеци медијски стављено у други план. Грчка је и даље у драматичној економској ситуацији која је обезглавила средњу класу.

Управо о томе говори и филм „Атина одозго – документарно о новосиромасима” Такиса Бардакоса. О тој новој класи људи, класи незапослених коју називају „новосиромаси” што је супротно од „новобогаташа”. И то толико супротно да је величина социјалне неједнакости и неправде у Грчкој готово без преседана у новијој историји. Бескућништво, народне кухиње, декаденција великог дела друштва у којем је сан о друштвено-економском просперитету постао ноћна мора. О свему томе Бардакосов филм сведочи кроз исповести неколико грађана Атине који су изгубивши прво посао, затим аутомобил, па стан па породицу, сада „становници” паркова и подземних пролаза. Унижени и постиђени. С друге стране, Бардакос свој уметнички пројекат отвара и за деконструкцију стагнирајућег живота, за подстицање друштвене солидарности и дијалога.

На сличном мисаоном таласу је и филм „То је то! Нема више” Никоса Мегрелиса. Његов главни јунак Анестис, самозапослени власник радње у центру Атине, док хода на посао мисли о свему што мора да плати за порез, здравствено осигурање и пензијски фонд, успут гледајући у очајнике који претурају по кантама за смеће тражећи храну. Анестис се пита ко би могао да му позајми нешто новца да превазиђе своју финансијску кризу, јер му у радњу одавно ретко ко улази, али ће му сусрет са четворицом пријатеља у истој ситуацији угасити и онај последњи трачак наде. Стечај ће по свој прилици закуцати и на његова врата. Ако се то деси, боји се да неће моћи да нађе слободну клупу у парку, за нови дом...

Једно од лица грчке стварности је и постојање неонациста којима је пошло за руком да уђу и у парламент. То је тема филма „Златна зора: Лична афера” познате грчке документаристкиње Ангелики Курунис која годинама истражује грчку неонацистичку организацију и партију Златна зора. Курунисова се пита шта је на уму њених првих комшија неонациста који се стално представљају као жртве режима, а непрестано бујају користећи грчки финансијски колапс, политичку нестабилност и покидане породичне односе.

Приказујући „активности” Златне зоре који подразумевају и урлике нетрпељивости „Грчка Грцима”, Курунисова у једном тренутку каже: „Мој животни партнер је Јеврејин, један од мојих синова је геј а други анархиста, ја сам левичарка-феминисткиња али и ћерка имигранта. Ако Златна зора дође на власт, наш једини проблем ће бити у који ће нас вагон сместити”. И то је грчка стварност.

----------------------------------------------------------------

Српски филмови у солунским програмима

Дугометражни документарни филм Огњена Главонића „Дубина два” о „Случају хладњача”, приказан је у програму „Снимци сећања” резервисаном за филмове смелих и захтевних приступа жанру историјског документарног филма, са фокусом на лично и колективно сећање, разумевање прошлости, а самим тим и садашњости. Прошле године у Берлину награђени филм „Флотел Европа” Владимира Томића, виђен је у програму „Избеглице: бекство у слободу?”, док је кратки документарни филм „Четири пасоша” Михајла Јевтића било могуће видети само на солунском документаристичком маркету.