Шта се дешава са Европом?

Уједињење Немачке у оквиру европске конструкције, као и преговарање уговора из Мастрихта, почетком деведесетих година прошлог века, римовало се с великим повратком Европе у историју – из које је била избрисана Другим светским ратом и Суецком кризом из 1956. Креирањем монетарне уније и првим обрисима заједничке спољне политике, Европа се чинила као један од незаобилазних стубова глобалног поретка. Завршетак хладног рата разрешио је Стари континент обавезе да служи као прва линија фронта у случају евентуалног рата с Русијом и ослободио јој је маневарски простор за вођење самосталне политике. Приступање источноевропских држава унији учинило је да Европа у збиру има већи друштвени производ и од једне Америке. „Најбољи од могућих светова“, ускликнуо би Волтеров Кандид.

Само двадесетак година касније, Грчка и Велика Британија се суочавају с могућношћу изласка из ЕУ, проширење је суспендовано, француски председник и немачки канцелар не сматрају више неопходном међусобну консултацију пред европске самите, економски раст је симболичан упркос нултој камати, а Турској се – де факто – препушта улога подизвођача за спровођење европске политике миграције и азила. Шта се то десило и шта је узрок овако дубоке кризе заједничког одлучивања и деловања? Због чега је европско самопоуздање замењено анскиозношћу и дубоким међусобним неповерењем? Каква је позиција Србије и шта нас чека даље?

Први проблем на Старом континенту је одсуство великих наратива и идеја. Европу су створиле и подизале елите, као и традиционалне партије – такозване Volkspartei (фолкспартај) с државницима и визионарима на челу. Постепено, бриселска бирократија је преузимала све већа овлашћења, допринела осећању отуђености Европске уније од европских народа и у великој мери омогућила крах свих референдума о заједничкој Европи још од 2005. године. С друге стране, национални политичари су у Бриселу нашли жртвеног јарца за своје локалне неуспехе, нису имали визију улоге Европе у постхладноратовском свету, па се тако једна сложена и суптилна конструкција свела на перпетуалну игру тражења кривца, а не решења. Постоји, међутим, још дубљи проблем.

Људска заједница, било да је држава било регионална организација, не може напредовати без идеологије, односно заједничких идеала и циљева, што се данас често превиђа. Европска унија је, пак, конципирана као савез заснован на просперитету и индивидуалним слободама, али уз одрицање од традиције, наслеђа и архетипских вредности, што се показује као фатална слабост у временима кризе. Када се једна страна одрекне свог идентитета, мисија преговарања с другом страном не постаје лакша, већ напротив компликованија. Европа без идеолошких, религијских и идентитетских репера не може дубински разумети превирања у исламском свету, као ни сопствену имиграцију, јер се међукултурни и међуверски дијалог сматра реликвијом старих времена, која је непотребна савременим друштвима.

То нас директно доводи до кризе мултикултуралности у Европи, што је заправо прави узрок – а требало би да буде и назив – тзв. избегличке кризе. У ситуацији када мале, сиромашне државе попут Либана и Јордана организују прихват милиона избеглица, звучи на први поглед невероватно да Европа не може да распореди између својих држава чланица ни њих 160.000. Овде се дакле не ради о избегличкој кризи, већ о страху од неуспеха интеграције нових муслиманских досељеника у европска друштва, у ситуацији кад већ постоји велико неразумевање са оним старим.

Трећи узрок кризе је постојање дубоког и снажног инстинкта у европским друштвима да се у ломним временима свако окреће својим уским националним интересима и протекционизму. У преводу, у Европи постоји механизми расподеле благодети (фондови, заједничко тржиште), али не постоје и неће скоро постојати механизми поделе терета (избеглице), као ни поделе ризика (нема еврообвезница, ни банкарске уније). У ситуацији када кинеска економија успорава, а преговори о слободној трговини са САД не напредују, тешко је очекивати скори повратак просперитета у Европи, што значи даље разговоре о подели терета и ризика, који ће и даље бити трауматични и осуђени на неуспех.

Шта све то значи за Србију и шта нас чека у непосредној будућности?

У временима кризе, комешања и повећане несигурности, свака држава, па и наша, мора да увећа своју фактичку сувереност, а то подразумева боље управљање ресурсима, интерним процесима и имовином. У свим кључним областима, Србија има субоптимално управљање, било да се ради о јавном дугу, граници, јавним инвестицијама, државним предузећима или војсци. Да је у Србији систем постављен наопако, види се из непрекидног пада цене државне и приватне имовине, али и у убрзаном одливу најквалитетнијих кадрова.

То драматично смањује специфичну тежину земље на међународној сцени и редукује маневарски простор за суверено деловање. Главни проблем Србије је тренутно у вези са ерозијом интерних капацитета, а не са спољнополитичким смером који је интелигентно одмерен пре скоро десет година.

Програмски директор ЦИРСД-а