Три деценије помаже старима и немоћнима

Живот је посветила немоћнима, усамљенима, старима... И то не пре три деценије када је званично постала једна од првих пет геронтодомаћица Београда, већ знатно раније – док је као дете трчала по брдима и долинама подно Грмеча. У месту где је рођена, у Босанском Петровцу, с пажњом је бринула о комшилуку, највише о баки Смиљани од сто лета.

– Сећам се да није имала шта да једе. Породица ју је тотално запоставила, па смо јој браћа и ја сваког дана, некада јавно, а богами и у тајности, достављали храну из наше куће. Тај осећај да треба да помажем слабијима не напушта ме од детињства – каже Милева Будимиров, која у служби „помоћ у кући” ради већ 30 година, фактички од њеног оснивања.

– Нема ту никакве филозофије, такав се родиш. Ето, студирала сам Шумарски факултет, требало је да будем шумарски инжењер. Остао ми је само испит до дипломског, а на крају сам постала геронтодомаћица, по препоруци другарице из Студењака. Студије су кренуле низбрдо, а мени је био потребан новац, јер у животу никада нисам имала довољно. У Београд сам закорачила у туђим панталонама, с џемпером од домаће вуне, тако да ми је и то што сам у велики град дошла из немаштине помогло да више саосећам са немоћнима и онима који немају најрођеније у својој близини – додаје Милева.

У току три деценије колико води бригу о старима са Врачара, Старог града, Сењака и Дедиња, Милева је закорачила у 25 различитих домова, а неки корисници су је прихватили као рођено дете.

– Свака геронтодомаћица треба увек да остане професионална, блага, никако импулсивна, али морала би и да препозна границу до које може да се интимизира са корисником. Тога сам се и ја држала, сем када је реч о баки Невенки. Она ми је некако прирасла за срце. Живела је сама, кћерке су јој умрле, њен живот ме је вукао да јој помогнем... На крају је оболела од Алцхајмера. Једном се изгубила, у шест ујутро пронашли су је код Бајлонијеве пијаце, па су мене звали, јер је она носила са собом блокче у којем је било уписано моје име. Било је речи о томе да јој треба доделити другу неговатељицу, због чега сам надређенима наговестила да ако јој то приреде, Невенка ће онда сахранити и своју трећу кћерку. Тако сам остала уз њу до краја – присећа се Милева.

Једној од најстаријих геронтодомаћица по радном стажу остало је још неколико година до пензионисања. На крају сваког дана, с терена одлази кући задовољна, у сусрет супругу и деци. Никада се није покајала због одлуке да остане у „геронтолошким водама”, иако је било и непријатних ситуација на послу.

– Најтеже ми је пало кад ме је дементна корисница отужила да сам јој узела веома важну разгледницу. Морали смо да нађемо замену, друге није било – додаје педесетдеветогодишња Милева.

И остале геронтодомаћице Београда несебично су се предавале другима, а заузврат добијале доживотну захвалност од својих корисника. На њихову драгоцену услугу, намењену старим, болесним пензионерима и онима без родбине или сродника који би могли да им приуште ваљану заштиту и негу, у главном граду тренутно може да рачуна 2.677 најстаријих.

– Све је почело 1. априла 1986. на Врачару када је ангажовано пет геронтодомаћица које су бринуле о 20 корисника. Сада су у служби „помоћ у кући” ангажоване 653 жене, а њихове услуге највише користе житељи Вождовца, Старог града, Новог Београда, Чукарице и Звездаре. На листи чекања је 575 особа које желе да остваре право на ову услугу. Најбројније су на Звездари, Вождовцу и Новом Београду – истиче Вања Дебељевић, координатор службе „помоћ у кући”.

Све више захтева, мање радника

Број суграђана који указују поверење служби „помоћ у кући” у сталном је порасту, што потврђује и чињеница да је пре четири године било више од 1.000 примљених захтева. Када је 2013. измењена одлука о правима и услугама социјалне заштите, ова служба је први пут после 27 година почела да пружа услуге за 965 нових корисника, са тадашњих 667 геронтодомаћица. То је био велики успех, подсећа Вања Дебељевић, јер се за годину дана повећао број нових корисника за 106 посто. Дотад се у службу годишње укључивало око 400 људи.

– И поред забране запошљавања у јавном сектору и мањег броја радника, служба је успела да одржи ниво постигнут у 2013. години. Отад је једино смањен број геронтодомаћица, па их је сада 14 мање, односно 653 – додаје координатор службе „помоћ у кући”.

Прошле године у Београду је укључено нових 514 корисника.

Два сата дневно са корисником

Дневни посао „домаћица за старе” подразумева обилазак најмање три корисника са којима оне проводе до два сата дневно, од три до пет пута недељно. Неговатељице не раде празницима и викендом и да би могле да обављају овај хумани посао треба да имају завршену средњу школу. Пролазе и кроз акредитовани програм обуке где сазнају све о организацији рада, које су одлике старости, како да реагују у случајевима неке ванредне ситуације, на који начин да поступају са особама које пате од деменције... Цена сата услуге геронтодомаћице се није мењала од 2006. године и износи 26 динара (око 1.200 месечно) и плаћа је корисник, док се остатак од 15.174 динара до реалне цене услуге финансира из буџета Градског секретаријата за социјалну заштиту.