Tri decenije pomaže starima i nemoćnima

Život je posvetila nemoćnima, usamljenima, starima... I to ne pre tri decenije kada je zvanično postala jedna od prvih pet gerontodomaćica Beograda, već znatno ranije – dok je kao dete trčala po brdima i dolinama podno Grmeča. U mestu gde je rođena, u Bosanskom Petrovcu, s pažnjom je brinula o komšiluku, najviše o baki Smiljani od sto leta.

– Sećam se da nije imala šta da jede. Porodica ju je totalno zapostavila, pa smo joj braća i ja svakog dana, nekada javno, a bogami i u tajnosti, dostavljali hranu iz naše kuće. Taj osećaj da treba da pomažem slabijima ne napušta me od detinjstva – kaže Mileva Budimirov, koja u službi „pomoć u kući” radi već 30 godina, faktički od njenog osnivanja.

– Nema tu nikakve filozofije, takav se rodiš. Eto, studirala sam Šumarski fakultet, trebalo je da budem šumarski inženjer. Ostao mi je samo ispit do diplomskog, a na kraju sam postala gerontodomaćica, po preporuci drugarice iz Studenjaka. Studije su krenule nizbrdo, a meni je bio potreban novac, jer u životu nikada nisam imala dovoljno. U Beograd sam zakoračila u tuđim pantalonama, s džemperom od domaće vune, tako da mi je i to što sam u veliki grad došla iz nemaštine pomoglo da više saosećam sa nemoćnima i onima koji nemaju najrođenije u svojoj blizini – dodaje Mileva.

U toku tri decenije koliko vodi brigu o starima sa Vračara, Starog grada, Senjaka i Dedinja, Mileva je zakoračila u 25 različitih domova, a neki korisnici su je prihvatili kao rođeno dete.

– Svaka gerontodomaćica treba uvek da ostane profesionalna, blaga, nikako impulsivna, ali morala bi i da prepozna granicu do koje može da se intimizira sa korisnikom. Toga sam se i ja držala, sem kada je reč o baki Nevenki. Ona mi je nekako prirasla za srce. Živela je sama, kćerke su joj umrle, njen život me je vukao da joj pomognem... Na kraju je obolela od Alchajmera. Jednom se izgubila, u šest ujutro pronašli su je kod Bajlonijeve pijace, pa su mene zvali, jer je ona nosila sa sobom blokče u kojem je bilo upisano moje ime. Bilo je reči o tome da joj treba dodeliti drugu negovateljicu, zbog čega sam nadređenima nagovestila da ako joj to prirede, Nevenka će onda sahraniti i svoju treću kćerku. Tako sam ostala uz nju do kraja – priseća se Mileva.

Jednoj od najstarijih gerontodomaćica po radnom stažu ostalo je još nekoliko godina do penzionisanja. Na kraju svakog dana, s terena odlazi kući zadovoljna, u susret suprugu i deci. Nikada se nije pokajala zbog odluke da ostane u „gerontološkim vodama”, iako je bilo i neprijatnih situacija na poslu.

– Najteže mi je palo kad me je dementna korisnica otužila da sam joj uzela veoma važnu razglednicu. Morali smo da nađemo zamenu, druge nije bilo – dodaje pedesetdevetogodišnja Mileva.

I ostale gerontodomaćice Beograda nesebično su se predavale drugima, a zauzvrat dobijale doživotnu zahvalnost od svojih korisnika. Na njihovu dragocenu uslugu, namenjenu starim, bolesnim penzionerima i onima bez rodbine ili srodnika koji bi mogli da im priušte valjanu zaštitu i negu, u glavnom gradu trenutno može da računa 2.677 najstarijih.

– Sve je počelo 1. aprila 1986. na Vračaru kada je angažovano pet gerontodomaćica koje su brinule o 20 korisnika. Sada su u službi „pomoć u kući” angažovane 653 žene, a njihove usluge najviše koriste žitelji Voždovca, Starog grada, Novog Beograda, Čukarice i Zvezdare. Na listi čekanja je 575 osoba koje žele da ostvare pravo na ovu uslugu. Najbrojnije su na Zvezdari, Voždovcu i Novom Beogradu – ističe Vanja Debeljević, koordinator službe „pomoć u kući”.

Sve više zahteva, manje radnika

Broj sugrađana koji ukazuju poverenje službi „pomoć u kući” u stalnom je porastu, što potvrđuje i činjenica da je pre četiri godine bilo više od 1.000 primljenih zahteva. Kada je 2013. izmenjena odluka o pravima i uslugama socijalne zaštite, ova služba je prvi put posle 27 godina počela da pruža usluge za 965 novih korisnika, sa tadašnjih 667 gerontodomaćica. To je bio veliki uspeh, podseća Vanja Debeljević, jer se za godinu dana povećao broj novih korisnika za 106 posto. Dotad se u službu godišnje uključivalo oko 400 ljudi.

– I pored zabrane zapošljavanja u javnom sektoru i manjeg broja radnika, služba je uspela da održi nivo postignut u 2013. godini. Otad je jedino smanjen broj gerontodomaćica, pa ih je sada 14 manje, odnosno 653 – dodaje koordinator službe „pomoć u kući”.

Prošle godine u Beogradu je uključeno novih 514 korisnika.

Dva sata dnevno sa korisnikom

Dnevni posao „domaćica za stare” podrazumeva obilazak najmanje tri korisnika sa kojima one provode do dva sata dnevno, od tri do pet puta nedeljno. Negovateljice ne rade praznicima i vikendom i da bi mogle da obavljaju ovaj humani posao treba da imaju završenu srednju školu. Prolaze i kroz akreditovani program obuke gde saznaju sve o organizaciji rada, koje su odlike starosti, kako da reaguju u slučajevima neke vanredne situacije, na koji način da postupaju sa osobama koje pate od demencije... Cena sata usluge gerontodomaćice se nije menjala od 2006. godine i iznosi 26 dinara (oko 1.200 mesečno) i plaća je korisnik, dok se ostatak od 15.174 dinara do realne cene usluge finansira iz budžeta Gradskog sekretarijata za socijalnu zaštitu.