Одлазак даме Захе Хадид

Име Захе Хадид, прве даме светске архитектонске сцене, која је изненада преминула у 65. години од инфаркта у болници у Мајамију, у којој се лечила од бронхитиса, остаће упамћено по много чему – њеном бескомпромисном карактеру, заљубљености у чувене криве линије, од којих није одустала чак и кад би је наручиоци посла на то притискали и чињеници да је била прва жена добитник реномиране Прицкер награде и златне медаље Краљевског удружења британских архитеката.

Али, и поред свега тога, Заха Хадид себе није доживљавала као део естаблишмента, како је то рекла пре око месец и по дана за Радио Би-Би-Си 4: „Нисам ни аутсајдер али сам на некој врсти ивице, балансирам по њој. То ми се баш допада... Нисам против естаблишмента, ја сам само ја и радим онако како радим.”

Како подсећа „Гардијан”, зграде чије је ауторство потписивала заједно са својим тимом сарадника налазе се раштркане широм света: од упечатљивог Акватик центра у Лондону, саграђеног за потребе Олимпијских игара 2012, преко Хејдар Алијев културног центра у Азербејџану, до здања „Макси” – Националног музеја Италије 21. века у Риму.

За све њих карактеристична је флуидна закривљеност облика, визуелна монументалност, артистичност мотивних решења која произилазе из природног окружења.

Рођена је 1950. у Багдаду, студирала је математику на Америчком универзитету у Бејруту да би се потом посветила архитектури, преселивши се у Велику Британију. Радила је с иновативним холандским архитектом Ремом Колхасом након чега је отворила свој биро „Заха Хадид архитекте” 1979. у Лондону. Брзо је постала препознатљива по неколицини пројектних решења, више него иновативним за то доба.

Испрва, посао није ишао глатко у свету у којем је било мало жена, али није одустајала. Први велики међународни пројекат добила је 1993, када је изграђена Витра ватрогасна станица у Вејлу на Рајни, у Немачкој, да би прва њена озбиљна грађевина у Уједињеном Краљевству, након што је влада одбила њен пројекат за Кардифску оперу, никла тек 2011. – био је то Риверсајд музеј транспорта у Глазгову. Међу бројним мањим пројектима истичу се Скакаоница у Инзбруку, Серпентајн галерија у Кенсингтонском парку у Лондону и Салон БМВ-а у Лајпцигу.

Њен колега, познати архитекта Ричард Роџерс, између осталог и аутор Центра Жорж Помпиду у Паризу и Миленијумске куполе у Лондону, оценио је да је „од свих архитеката који су се последњих деценија наметнули својим талентом Заха Хадид оставила највећи утицај”. Џејн Данкан, председник Краљевског удружења британских архитеката, назвала ју је „визионарком, веома склоном експериментисању, чије је наслеђе, без обзира на њену релативну младост, огромно”.

Огласио се и градоначелник Лондона Борис Џонсон: „Била је инспирација, њено ће наслеђе живети кроз прекрасне зграде на Стратфорду и широм света.”