Лили и Ејлис – романтика у огледалима

Две романтичне љубавне период драме, обе рађене према књижевним предлошцима, привлаче пажњу на домаћем биоскопском репертоару.

Прва је британска „Данкиња” Тома Хупера („Краљев говор”, „Јадници”), биографски филм заснован на роману Дејвида Еберсхофа, у сценаристичкој адаптацији Лусинде Коксон. Од четири номинације за овогодишњег Оскара – за најбољег глумца, споредну женску улогу, костим и продукцијски дизајн – освојена је једна. Припала је младој шведској глумици Алисији Аманди Викандер за улогу Герде Вегнер, данске сликарке познате по изради портрета славних личности свога доба. „Данкиња” јесте и филм о Герди, мада је у фокусу Хуперове филмске приче њен славнији супруг Ајнар Вегнер (1882–1931), сликар пејзажиста који је двадесетих година прошлог века био прва трансродна особа која је променила пол поставши заносна Лили Елбе, нова муза и креативни подстицај својој жени.

Улогу Ајнара Вегнера, алиас Лили Елбе, одиграо је Еди Редмејн који је своју вештину вансеријских физичких трансформација већ показао у филму „Теорија свега”, одигравши лик славног физичара Стивена Хокинга за шта му је припао Оскар. У случају „Данкиње” све је, нажалост, остало само на номинацији за најбољу главну мушку улогу мада је показао далеко шири, психолошки и умно изазовнији глумачки спектар него победник Леонардо Дикаприо.

 Редмејн је главни мамац за овај помало престилизовани филм у којем нема назнака редитељске еволуције Тома Хупера, али осим врсне глумачке игре има врхунског визуелног стила, фасцинантних боја и текстура, деликатности, хуманости и неке посебне елеганције која – због мајсторија директора фотографије Денија Коена, дизајн Ив Стјуарт и костим Пака Делгада – годи гледаочевом оку. Годи и уху, етерично експресивну музику компоновао је Александар Деспла.

 Проблем овог филма јесте недостатак редитељске храбрости. Хупер се задржава на ивицама сложене теме и креће унутар такозване политичке коректности. Педентан је, али и суздржан. Често конвенционалан и окренут клишеима, због чега тема којом се бави остаје без дубина, а читав филм оставља утисак пропуштене прилике.

 Ајнар Вегнер је као Лили Елбе, пионирка трансродности, свој живот окончала трагично, претходно прошавши пакао живота заробљенице у погрешном телу, пакао осуда јавности због скарадности, неморала и изопаченог понашања. Таква прича заслужила је више редитељског жара. Макар и на уштрб визуелне перфекције.

                                               ***

И костимирана романтична драма „Бруклин” Џона Кроулија инспирисана је истоименим романом ирског писца Кола Тоибина који је за филм адаптирао сценариста Ник Хорнби. И овај је филм (три освојене номинације за Оскара) снажно ослоњен на глумачке игре. Пре свега на оне које су синергично подарили Серше Ронан и Емори Коен.

У маниру „старе филмске школе”, дакле, помало старомодно, Кроули води свој фини романтичан филм кроз сфере стварности, емотивности и искрености, пратећи своју јунакињу Ејлис Лејси (Серше Ронан) на тешком путу трансформације од незрелог девојчурка до зреле жене. Правовремено и сигурно отварајући и питања напуштања родне груде и корена, носталгије и располућености између два света у којима је изграђен живот.

 „Бруклин” јесте и прича о остварењу „америчког сна” педесетих година прошлог века, али то није његово главно тежиште. Тежиште овог филма јесте на сети за далеким родним домом (Ирска) што боли и раздире, док се у туђини (Њујорк) ствара нови дом, у којем ће се главна јунакиња осетити као код куће тек када пронађе љубав.

 Ово је од оних филмова у којима је баш све на свом месту, али га ипак не проглашавате одличним, јер његови драмски делови нису ухваћени и стегнути са довољно интензитета.

 С друге стране, глумачка убедљивост и искреност у предочавању дубина имигрантске туге, снажна атмосфера, визуелна компетентност и чести духовити и комични пасажи којима се дочаравају парадокси живота у туђини, чине „Бруклин” веома приступачним и вољеним филмом. Препорука за гледање.