Lili i Ejlis – romantika u ogledalima

Dve romantične ljubavne period drame, obe rađene prema književnim predlošcima, privlače pažnju na domaćem bioskopskom repertoaru.

Prva je britanska „Dankinja” Toma Hupera („Kraljev govor”, „Jadnici”), biografski film zasnovan na romanu Dejvida Ebershofa, u scenarističkoj adaptaciji Lusinde Kokson. Od četiri nominacije za ovogodišnjeg Oskara – za najboljeg glumca, sporednu žensku ulogu, kostim i produkcijski dizajn – osvojena je jedna. Pripala je mladoj švedskoj glumici Alisiji Amandi Vikander za ulogu Gerde Vegner, danske slikarke poznate po izradi portreta slavnih ličnosti svoga doba. „Dankinja” jeste i film o Gerdi, mada je u fokusu Huperove filmske priče njen slavniji suprug Ajnar Vegner (1882–1931), slikar pejzažista koji je dvadesetih godina prošlog veka bio prva transrodna osoba koja je promenila pol postavši zanosna Lili Elbe, nova muza i kreativni podsticaj svojoj ženi.

Ulogu Ajnara Vegnera, alias Lili Elbe, odigrao je Edi Redmejn koji je svoju veštinu vanserijskih fizičkih transformacija već pokazao u filmu „Teorija svega”, odigravši lik slavnog fizičara Stivena Hokinga za šta mu je pripao Oskar. U slučaju „Dankinje” sve je, nažalost, ostalo samo na nominaciji za najbolju glavnu mušku ulogu mada je pokazao daleko širi, psihološki i umno izazovniji glumački spektar nego pobednik Leonardo Dikaprio.

 Redmejn je glavni mamac za ovaj pomalo prestilizovani film u kojem nema naznaka rediteljske evolucije Toma Hupera, ali osim vrsne glumačke igre ima vrhunskog vizuelnog stila, fascinantnih boja i tekstura, delikatnosti, humanosti i neke posebne elegancije koja – zbog majstorija direktora fotografije Denija Koena, dizajn Iv Stjuart i kostim Paka Delgada – godi gledaočevom oku. Godi i uhu, eterično ekspresivnu muziku komponovao je Aleksandar Despla.

 Problem ovog filma jeste nedostatak rediteljske hrabrosti. Huper se zadržava na ivicama složene teme i kreće unutar takozvane političke korektnosti. Pedentan je, ali i suzdržan. Često konvencionalan i okrenut klišeima, zbog čega tema kojom se bavi ostaje bez dubina, a čitav film ostavlja utisak propuštene prilike.

 Ajnar Vegner je kao Lili Elbe, pionirka transrodnosti, svoj život okončala tragično, prethodno prošavši pakao života zarobljenice u pogrešnom telu, pakao osuda javnosti zbog skaradnosti, nemorala i izopačenog ponašanja. Takva priča zaslužila je više rediteljskog žara. Makar i na uštrb vizuelne perfekcije.

                                               ***

I kostimirana romantična drama „Bruklin” Džona Kroulija inspirisana je istoimenim romanom irskog pisca Kola Toibina koji je za film adaptirao scenarista Nik Hornbi. I ovaj je film (tri osvojene nominacije za Oskara) snažno oslonjen na glumačke igre. Pre svega na one koje su sinergično podarili Serše Ronan i Emori Koen.

U maniru „stare filmske škole”, dakle, pomalo staromodno, Krouli vodi svoj fini romantičan film kroz sfere stvarnosti, emotivnosti i iskrenosti, prateći svoju junakinju Ejlis Lejsi (Serše Ronan) na teškom putu transformacije od nezrelog devojčurka do zrele žene. Pravovremeno i sigurno otvarajući i pitanja napuštanja rodne grude i korena, nostalgije i raspolućenosti između dva sveta u kojima je izgrađen život.

 „Bruklin” jeste i priča o ostvarenju „američkog sna” pedesetih godina prošlog veka, ali to nije njegovo glavno težište. Težište ovog filma jeste na seti za dalekim rodnim domom (Irska) što boli i razdire, dok se u tuđini (Njujork) stvara novi dom, u kojem će se glavna junakinja osetiti kao kod kuće tek kada pronađe ljubav.

 Ovo je od onih filmova u kojima je baš sve na svom mestu, ali ga ipak ne proglašavate odličnim, jer njegovi dramski delovi nisu uhvaćeni i stegnuti sa dovoljno intenziteta.

 S druge strane, glumačka ubedljivost i iskrenost u predočavanju dubina imigrantske tuge, snažna atmosfera, vizuelna kompetentnost i česti duhoviti i komični pasaži kojima se dočaravaju paradoksi života u tuđini, čine „Bruklin” veoma pristupačnim i voljenim filmom. Preporuka za gledanje.