Тајминг

Један од кључних заплета у историји кримића као жанра јест очигледно самоубиство код кога се испоставља да је реч о убиству. Многи писци су се окушали у том типу заплета, Агата Кристи га је посебно волела, а код Артура Конана Дојла јавља се у једној од првих његових прича о Шерлоку Холмсу – „Пет наранчиних семенки” из 1891. године.

Ипак, Дојлова књижевна величина добро се види по томе што је он успео и да напише савршену субверзију поменутог клишеа. Више од тридесет година након „Пет наранчиних семенки”, Дојл исписује једну од последњих прича о Шерлоку Холмсу – „Проблем моста Тор”.

У сржи ове приче из 1922. године је ингениозна идеја о самоубиству које изгледа као убиство. Љубоморна супруга толико је посесивна да ће радије да се убије и напакује „убиство” љубавници мужа, него што ће се помирити с њиховом срећом.

Размишљам о овом Дојловом гамбиту док последњих дана ишчитавам таблоидне елаборације и интерпретације тајминга хашке пресуде Војиславу Шешељу. У њиховој сржи је идеја да се трибунал уротио да нашкоди Вучићу тако што ће усред предизборне кампање „погурати” Шешеља.

Има у тој интерпретацији много проблема, а један од кључних је тај што се још одавно знало да ће пресуда Шешељу бити изречена овог пролећа, док практично нико осим Александра Вучића до пре два месеца није поуздано знао да ће овог пролећа бити (ванредних) избора.

Можда је све то последица моје (пре)велике љубави према кримићима, но ја пре могу замислити да је Вучић планирао да се избори десе недуго након пресуде Шешељу, него да је трибунал удесио да се пресуда изрекне усред предизборне кампање. Јер Шешељев (ограничени) изборни успех ником не одговара толико као Вучићу.

У том смислу је изузетно индикативан интервју који је пре неки дан Радију Слободна Европа дала професорка Весна Ракић Водинелић.

Уплашена растом Шешељеве популарности, ова интелектуалка која је пре четири године била највиспренија и најартикулисанија поборница „белих листића” и одбијања гласања за „мање зло” отворено поручује „да ћемо се понекад питати је ли сада спас гласати за Вучића, ако он буде наставио да се представља као Шешељев противник”.

Мало после, новинарка је пита: „Тиме хоћете да кажете да ћемо и ми, можда, за неколико година доћи у ситуацију да људи из проевропских странака које су против Вучића позивају своје бираче да гласају за Вучића?”, а Весна Ракић Водинелић недвосмислено одговара: „Да, нажалост. Укључујући ту и мене.”

Улазак Шешељевих радикала у скупштину с неких тридесет-четрдесет посланика Вучићу савршено одговара. Добиће живописно страшило и за Запад и за ону елиту чију подршку већ годинама узалуд тражи.

Једна од персонификација те елите управо је Весна Ракић Водинелић. Ако она каже како јој се чини да је поред Шешеља у Вучићу спас и да може да замисли саму себе како агитује за Вучића, томе се нема шта додати.

Добар је Макс Вебер, али ни Артур Конан Дојл није за бацање.