Шта холандско „не” Украјини значи за Србију

Ништа лакше него замислити неког од овдашњих евроскептика како након резултата референдума који оспорава одлуке Брисела славодобитно твитује „Ово је почетак краја ЕУ”, као што је то јуче урадио лидер холандске деснице Герт Вилдерс.

Иако су резултати референдума подвукли холандско „не” Споразуму о придруживању Европске уније и Украјине и дали нови ветар у леђа антиевропским партијама, у Београду се више праве паралеле између украјинског и српског пута ка ЕУ него што се размишља о јачању десног политичког спектра у западној Европи.

„Референдум је забрињавајући знак”, каже за „Политику” Флоријан Бибер, професор студија Југоисточне Европе на Универзитету у Грацу.

„Гласање, пре свега, није представљало изјашњавање о трговинском споразуму него прилику за евроскептике да саботирају ЕУ. Због тога, чак и о питању за које већину Холанђана није брига, референдум је омогућио да се гурне клип у точкове машинерије ЕУ. Да је у питању споразум о придруживању, као у случају Србије, ризик би чак био и већи јер већина Холанђана, попут многих других европских земаља, јесте против проширења. Као резултат постојао би чак и већи ризик од одбијања. Имајући у виду да је и Француска запретила референдумом о будућим проширењима, постоји стварни ризик да ће свако будуће проширење блокирати евроскептични гласачи у тим земљама. То се може променити једино у следећим околностима: најпре, уколико земље одбаце референдум о оваквим питањима – што је у тренутној клими мало вероватно и непопуларно. Друго, ако се наредних година повећа подршка ЕУ и проширењу и више људи гласа „за” (споразум). Ово такође не изгледа вероватно, али није немогуће. Треће, у случају да влада занемари резултат (референдума), јер су резултати, после свега, само консултативни. Ово је политички тешко, али замисливо, уколико друге земље изврше притисак на Холандију. Опет понављам, то би било тешко”, закључује Бибер.

Паралеле са украјинским сценаријом и блокирањем одлука Брисела на националном нивоу држава чланица ЕУ ових дана звуче посебно актуелно у Србији јер све чешће провејавају гласови о хрватским намерама да успоре евроинтеграције Београда. А шта би Загреб конкретно могао да учини?

Пракса у ЕУ је да се референдуми о потенцијалним државама кандидатима евентуално организују у фази када су преговори већ завршени и када је потписан Уговор о приступању који треба да ратификују све чланице ЕУ и Европски парламент.

Међутим, уколико то буде желео, Загреб за отежавање пута Београда према Бриселу не мора да прибегне референдуму.

Иако су својевремено тврдили да неће према Србији применити исти третман какав су својевремено добијали од Словеније, данас се чини да је Хрватска ипак одлучна да наша транзиција не протекне глатко.

Теоретски, могли би да нам задају главобоље приликом затварања и отварања сваког од 35 преговарачких поглавља, али реалност је да то највише зависи од снаге оних чланица ЕУ које нас подржавају и од тога колико су спремне да лобирају и утичу на Загреб.

Премда се у случају холандског референдума ових дана углавном истиче одбијање Споразуму о слободној трговини између ЕУ и Украјине, суштински је реч само о једној димензији ширег Споразума о придруживању који његови критичари сматрају увертиром за будуће чланство Украјине у ЕУ.

Таквој аргументацији својевремено су допринела и нека од водећих имена ЕУ као што су бивши председник Европског савета Херман ван Ромпај и некадашњи шеф Европске комисије Жозе Мануел Барозо који су отворено флертовали са идејом о украјинском чланству у унији.

Заговорници подршке споразуму, међу којима се истицао холандски премијер Марк Руте, тврдили су, међутим, да нема говора о украјинском учлањењу, те да и неке друге земље, па чак и оне у Латинској Америци, имају сличне уговоре са Бриселом.

У току дебате уочи изјашњавања Холанђана потезао се аргумент да је управо њихова влада у великој мери помогла да  у споразум са Кијевом не уђе изричита формулација о могућности чланства у ЕУ.

Истина, као и главна тачка разликовања у односу на српски сценарио, ипак је негде на средини.

Чињеница је да Споразум о придруживању представља јачање украјинских веза са ЕУ али није претприступни споразум попут Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП), какав Брисел има са земљама западног Балкана које се експлицитно наводе као „потенцијални кандидати за чланство у ЕУ”.

Споразум са Кијевом нема формулацију о могућем чланству, али нема ни оне о искључивању такве могућности, што такође отвара простор за спекулације и различита тумачења.

Иако је аранжман са Украјином ратификовало 27 чланица Европске уније, а прошле године су га прихватила оба дома холандског парламента, влада је јуче саопштила да неће моћи да се оглуши о вољу грађана и да је коначна ратификација у Холандији под великим знаком питања.

Највећи апсурд целе приче јесте то да од холандско одбијања споразума са Украјином највише поена књижи – Владимир Путин. Обрт је посебно бизаран када се има у виду да су строже санкције Русији уведене управо на инсистирање Холандије јер је највише Холанђана погинуло у обарању малезијског авиона изнад Украјине, за шта оптужују Русе.