Најпре је пропао рокенрол

Има насеља у која ни ових предизборних дана не долазе политичари, чак ни они нижег ранга. Не исплати им се да губе дан за „шаку” гласова. Тако је у селу Бреснику код Краљева, где је на списку 120 бирача, а због старости ни половина не може пешке до гласачких кутија.

На мукама је био и бирачки одбор при проналажењу простране сувоте за гласање. Чудно, али истинито. Мањка простора у селу где је кућа, углавном без чељади, више него бирача.

Није се у овом селу бирачко место могло сместити ни у школској згради, а ни у објекту званом „диско”. Јер, у школи, иако одавно нема ђака, напукле су трошне кровне греде и кров пропао у учионицу. На поменутом објекту званом „диско” нема ни врата ни прозора, уместо којих зјапе отвори у зидовима.

„А било ту некада и живота и младости”, присећа се Радојица Вукосављевић, крајем седамдесетих први омладинац у селу.

Тражили су тада бројни омладинци од руководства месне заједнице један објекат за диско-клуб. Нису баш сви старији ни знали шта ће ту бити и чему ће служити.

Дали су, ипак, дозволу и кренула је „инвестиција”: очишћене су и окречене две запуштене просторије, купљен грамофон марке „трубадур” и, за почетак, због недостатка новца, само две грамофонске плоче – дупли албум Џимија Хендрикса и лонг-плеј Џенис Џоплин.

Тако је са Џенис у ово брдо стигао „мерцедес бенц”, а Џими је сваке суботе и недеље „прашио” на гитари. Мрзовољно су их слушали сељаци испијајући пиво испред оближње продавнице. Но, привукло их је то што се, уместо на пању испред дућана, у једном делу „диска” могло сести и попити, па и по цену слушања рокенрола.

Тако се ту нашао и извесни мештанин по надимку Марко. Тај снажни, а добри човек (све док се не дохвати пића), поменути надимак добио је после ексцеса који је пијан изазвао.

Упутио се, из само њему знаних разлога, доле са запрегом и препречио Ибарску магистралу. Успео се на запрежна кола, витлао секиром и зауставио саобраћај, узвикујући: „Ја сам Марко Краљевић!” Осуђен је на месец дана затвора, а по повратку, мештани су „заборавили” његово право име. Од тада је за њих био, једноставно – Марко.

Нашао се, дакле, Марко и у бресничком диску и трпео рокенрол уз понеку чашицу. Кад га је стрпљење издало, упитао је: „Какво је ово драње?” Џабе су омладинци објашњавали ту музику, одбијајући да се у диску заврти плоча народне. На то је Марко реаговао, растерао омладинце, „средио” грамофон, столове, столице... Диско се више никад није опоравио, од њега је остало је само име.

После су омладинци редом одлазили из овог села. Не, наравно, због пропасти диска и рокенрола, него такође због неразумевања, понајвише политичара, за њихове, друге прече и важније потребе.

Они малобројни који су остали гласаће у кући која је такође празна, после недавне преране смрти власника, сеоског нежење, омладинца из времена „диска”...