Najpre je propao rokenrol

Ima naselja u koja ni ovih predizbornih dana ne dolaze političari, čak ni oni nižeg ranga. Ne isplati im se da gube dan za „šaku” glasova. Tako je u selu Bresniku kod Kraljeva, gde je na spisku 120 birača, a zbog starosti ni polovina ne može peške do glasačkih kutija.

Na mukama je bio i birački odbor pri pronalaženju prostrane suvote za glasanje. Čudno, ali istinito. Manjka prostora u selu gde je kuća, uglavnom bez čeljadi, više nego birača.

Nije se u ovom selu biračko mesto moglo smestiti ni u školskoj zgradi, a ni u objektu zvanom „disko”. Jer, u školi, iako odavno nema đaka, napukle su trošne krovne grede i krov propao u učionicu. Na pomenutom objektu zvanom „disko” nema ni vrata ni prozora, umesto kojih zjape otvori u zidovima.

„A bilo tu nekada i života i mladosti”, priseća se Radojica Vukosavljević, krajem sedamdesetih prvi omladinac u selu.

Tražili su tada brojni omladinci od rukovodstva mesne zajednice jedan objekat za disko-klub. Nisu baš svi stariji ni znali šta će tu biti i čemu će služiti.

Dali su, ipak, dozvolu i krenula je „investicija”: očišćene su i okrečene dve zapuštene prostorije, kupljen gramofon marke „trubadur” i, za početak, zbog nedostatka novca, samo dve gramofonske ploče – dupli album Džimija Hendriksa i long-plej Dženis Džoplin.

Tako je sa Dženis u ovo brdo stigao „mercedes benc”, a Džimi je svake subote i nedelje „prašio” na gitari. Mrzovoljno su ih slušali seljaci ispijajući pivo ispred obližnje prodavnice. No, privuklo ih je to što se, umesto na panju ispred dućana, u jednom delu „diska” moglo sesti i popiti, pa i po cenu slušanja rokenrola.

Tako se tu našao i izvesni meštanin po nadimku Marko. Taj snažni, a dobri čovek (sve dok se ne dohvati pića), pomenuti nadimak dobio je posle ekscesa koji je pijan izazvao.

Uputio se, iz samo njemu znanih razloga, dole sa zapregom i preprečio Ibarsku magistralu. Uspeo se na zaprežna kola, vitlao sekirom i zaustavio saobraćaj, uzvikujući: „Ja sam Marko Kraljević!” Osuđen je na mesec dana zatvora, a po povratku, meštani su „zaboravili” njegovo pravo ime. Od tada je za njih bio, jednostavno – Marko.

Našao se, dakle, Marko i u bresničkom disku i trpeo rokenrol uz poneku čašicu. Kad ga je strpljenje izdalo, upitao je: „Kakvo je ovo dranje?” Džabe su omladinci objašnjavali tu muziku, odbijajući da se u disku zavrti ploča narodne. Na to je Marko reagovao, rasterao omladince, „sredio” gramofon, stolove, stolice... Disko se više nikad nije oporavio, od njega je ostalo je samo ime.

Posle su omladinci redom odlazili iz ovog sela. Ne, naravno, zbog propasti diska i rokenrola, nego takođe zbog nerazumevanja, ponajviše političara, za njihove, druge preče i važnije potrebe.

Oni malobrojni koji su ostali glasaće u kući koja je takođe prazna, posle nedavne prerane smrti vlasnika, seoskog neženje, omladinca iz vremena „diska”...