Продавац гробница

Све што је могао да уновчи, и покретно и непокретно, уновчио је, па ипак је увек био празних шака. Док му је покојни отац био чуваран човек те му је оставио и нешто наследства, дотле се у његовој руци није могао никад загрејати новац. Навикао тако да му увек звецка у џепу, он се очајно чупа за косе и крши руке кад нема шта више да прода од очеве оставине.

У једноме тако тешком часу, њему пада безбожна мисао на памет: да прода породичну гробницу, од које никакве користи нема, а која му чини још и терет, јер мора да плаћа годишњу таксу за њено одржавање. Отац његов, који му је оставио наследство, једини је почивао у тој гробници и становао је у њој већ пуних дванаест година. То је довољно мира за свакога доброг хришћанина. Њему лично та гробница не треба, јер нема претензија да буде сахрањен на угледном месту. Има, међутим, људи који и мртви желе да сачувају свој ранг у друштву, те ће се свакако наћи купаца, а њему ће добро доћи неколико хиљада динара који сад, као мртав капитал, леже шест стопа под земљом.

Ствар је поверио једноме од оних познатих агената, који се баве продајом и препродајом презадужених кућа, већ неколико пута у попис узиманога намештаја и заложених драгоцености. Агенат је радо примао посао, јер је увидео да једна гробница, на угледном месту, може бити добар артикал за продају.

Да би приступио послу, он је отишао већ прво јутро пред „Касину“. Ту, испред кафане, с пролећа се већ истуре на тротоар столови и рано ујутру, враћајући се с пијаце, увраћају пензионери те се збирају око столова, пију јутарњу кафу, кашљу, стењу и говоре о великој европској политици. Ту је окретни агенат ухватио бусију и са другога стола меркао погледом пензионере, пратио карактер њиховога кашљања, загледао им врат који се као излизана осовина износио из крагне и загледао им уши да ли се довољно прозре. Одмеравао их је тако дан два и три и, најзад, на једноме му се зауставио поглед. Када је још чуо да је то виши чиновник у пензији, да важи као човек који има неколико уложних књижица и кућа без дуга на Врачару, он је задовољно протрљао руке шапћући:

– Ево купца!

Разуме се од тога тренутка није ни часа часио. Већ сутра дан закуцао је на врата г. Петровића, онога што га је фиксирао као купца.

– Господине – рекао је изненађеноме пензионеру – ја долазим да вам учиним једну услугу.

– Молим!

– Познато ми је, господине, да сте ви један врло озбиљан и разборит човек да су ваше ствари све сређене, па ми је чудо како то да нисте помишљали на једну и то најпречу ствар. Ви сте већ старији човек, морате дакле мислити и на смрт. Не можете рачунати на то да ће ваши наследници водити рачуна о томе где ћете ви бити сахрањени; њима ће то бити свеједно. Али ви, ви би морали водити рачуна о томе. Не можете тек дозволити да будете бачени у какву рупу где ни људи ни сунце не допире...

– Молим вас – прекиде га усплахирено г. Петровић – шта хоћете ви тиме да кажете?

– Хоћу да кажем да би ви требали за времена да купите себи гробницу.

– Господине! – задрхта глас у астматичноме грлу г. Петровића. – Откуд ви, и зашто, и ко вас је послао? Шта ће мени гробница, не треба мени гробница! Идите ви до ђавола!

– Грешите, господине, јако грешите. Како, забога, можете рећи да вам не треба гробница кад, ето, ја већ два-три дана посматрам и право да вам кажем, ваш ми се кашаљ ни мало не допада. Ја мислим да ћете ви тешко изгурати до јесени.

Г. Петровићу заигра грло и угуши се реч у кашљу, те само подиже руку да покаже агенту где су врата за излазак.

– Верујте да грешите – настави агенат сасвим мирно – јер ви можете тако на ногама, сасвим изненада умрети, и замислите како ћете се тада наћи у забуни ако не обезбедите себи за времена гробницу.

• Напоље! – дрекну г. Петровић последњом снагом коју је прибрао.

Агенат се, као што би то и сваки други агенат учинио, диже и оде, што не значи уједно да и напушта партију. Напротив, он поче и на даље сваки дан одлазити тамо пред „Касину“ и заузимати место за суседним столом, како би могао фиксирати г. Петровића.

Ма колико да је г. Петровић обарао поглед и окретао главу, осећао је увек да на њему почива поглед онога продавца гробница и то га је ужасно узрујавало. Једном приликом, кад га кашаљ нешто јаче загуши, прискочи агенат чак са суседнога стола са чашом воде и кад га поврати од кашља он му са прекором добаци:

– Ето, ето, кажем ја. Не заборавите да сам ја задржао за вас гробницу. Имам купаца, али сам ја вама дао реч и резервисао сам је само за вас.

Г. Петровић није могао више да издржи. Тога часа дигао се да никад више не дође у „Касину“. Променио је кафану само да би избегао сусрет са оним ужасним човеком, јер, није то само непријатност сусрета, већ је он у агентовом погледу стално читао оно: „Мени се ваш кашаљ не допада, ви ћете тешко изгурати до јесени!“

У новој кафани, то је било код „Балкана“, седео је мирно и сркао кафу разговарајући са пријатељима за столом о великој европској политици. Али једнога јутра, кад узнесе главу са шољицом на уснама, да досрче кафу, његов се поглед срете са агентовим и полете му кафени талог у душник те га једва повратише.

Најзад укиде себи задовољство да иде у кафану на јутарњу кафу и ако је то тако пријатна пензионерска забава. Тако се он изгуби од света али не и од о чију истрајнога агента.

Једнога дана пође г. Петровић на гробље, на парастос неком своме пријатељу. Седи он спокојно у трамвају и кад се трамвај заустави пред гробљанском капијом те хтеде да сиђе, заста на платформи, јер му се учини врло високо. У том му  неко  пружи руку те се он ослони и сиђе, али, кад стаде на земљу, он се нађе очи у очи са оним продавцем гробница. Он га је још у вароши спазио у трамвају али је остао на платформи, бојећи се да због њега не сиђе г. Петровић на којој ранијој станици, а овде, на крајњој станици, притрчао је да му учини услугу.

– Баш добра прилика што смо се срели овде, те можемо поћи да видите – вели му агенат пратећи га.

– Шта да видимо? – дршће нервозно г. Петровић.

– Па, гробницу.

Г. Петровић се одвоји од агента и штукну у гомилу, уверен да се тиме спасао, али у цркви, за време парастоса, када г. Петровићу дадоше по обичају свећицу, приђе му продавац гробља приносећи му своју да припали. Г. Петровић је одстојао парастос са осећањем као да се налази на своме сопственом парастосу и једва дочека крај да наиђе на ваздух, да га се надише.

Пред црквеним вратима већ га је очекивао агент.

– Ево, овуда ћемо, није далеко! – рече му придружујући му се.

• А, не! – одговори г. Петровић одлучно и окрете агенту леђа. Али, док он још није ни стигао да се окрене око себе, агенат се већ нашао с друге стране, испред његовога лица и био је толико неодољив да би му и човек челичније воље морао попустити, а камо ли г. Петровић који је, од првога сусрета са овим продавцем гробница па до данас, изгубио врло много храбрости.

Он је ишао непоуздано, као човек кога воде на губилиште и слушао је са ужасавањем агентове речи:

– Погледајте само како је одавде леп изглед. Замислите шта вам то само вреди, овако леп изглед. Верујте, то је право задовољство бити мртав кад знате да ћете имати овако леп изглед.

– Не треба ми! – гунђа кроз зубе г. Петровић.

– Погледајте само, молим вас –  наставља продавац кад су већ били код саме гробнице. – Погледајте, види се Сава, Дунав, Цер. Замислите само то уживање кад баците поглед... Па онда осећате ли како овде леп ветрић ћарлија. Шта вам само то вреди што ћете имати свеж ваздух из прве руке.

– Не треба ми! – гунђа и даље г. Петровић.

– Па онда, шта вам само вреди што је сунчана страна. Први јутарњи зраци бљеснуће на вас, а после подне имате дивну хладовину.

– Хајдемо! – рече г. Петровић, пошто поче већ да осећа ту ладовину и окрете главу од гробнице.

– Не допада вам се?

– Не допада ми се! – покушава г. Петровић да буде одлучан.

– Мислите можда да је тесна гробница? О, варате се, господине. Зар не видите да сте ви права паучина, нема вас ни педесет кила. Можете се скупити у један крај гробнице па да оставите чак места које би могли издати под кирију каквоме самцу.

Г. Петровић није могао више да издржи. Он прикупи сву снагу и, као тане из пушке избачено, наже у бегство, прескачући преко гробова као да га гоне мртви. Он се једва дочепа трамваја и паде у седиште, а кад трамвај крену, он дану душом, пошто се уверио да продавац није ушао у исти трамвај.

Тако је срећно избегао од свога мучитеља, али, савладан узбуђењем и оном ладовином коју му је продавац густирао, најзад и великим напором који његова астма није могла поднети, он паде у постељу. Болест је била озбиљна. Лекар се забринуо, а газдарица, која га негује, причала је да је г. Петровић у ватри говорио све којешта и узвикивао: „Нећу да дајем гробницу самцима под кирију!“

Када се мало придигао, лекар му је саветовао да ни часа не часи него што пре да иде у какву бању, ради промене ваздуха.

Исцеђен болешћу, сломљен и пребијен, једва се успео у вагон друге класе и сручио се у седиште, предајући се дремежу. Воз је наглио и одмицао носећи га у свежину, у зелене области где ће здравље обновити.

Тек што је измакао воз једно пет километара, а уђе у купе један путник, прогура се између колена путника, стаде окренутих леђа према г. Петровићу пењући кофер на мрежу, па се онда окрете и седе баш на празно седиште према болеснику и, када га загледа у очи, а његово се лице обасу изненађењем и задовољством.

 – Ви? – узвикну усхићено продавац гробница.

Г. Петровић задрхта целим телом и осети без термометра да му се температура попе на 39.

– Идете можда у бању? – настави агент.

Г. Петровић не одговори ништа, само осети како му неправилно бије срце.

– Рекох ли ја вама – наставља агенат – да ви нећете догурати до јесени, а ето, још нисте збринули гробницу. Збиља, како је згодна прилика, могли би сад да свршимо ту ствар.

Г. Петровић се затресе целим телом, пламен му букну уз образе и накостреши му се коса као човеку коме лебди смртоносна опасност над главом. Он јаукну и скочи те повуче свом снагом ону бремзу за спасавање и, мало затим, воз се заустави усред поља.

На првој идућој станици скинули су с воза и г. Петровића и агента и предали их полицијском комесару.

( Политика 30. април 1932. године)