Ђавољи куршум

– А стари Митар? – упитах.

– Како је он?

– Како? Ђавоље! – рече старац.

– Погинуо прошле недеље...

– Од чега?

– Од куршума – рече  старац.

– Па, ко га уби?

– Швабо, а да ко ће?

Био је јануар 1972. и путеви према том селу, што лежи на блатњавим обалама реке Тамиша, били су залеђени.

Седели смо у пространој гостињској соби старе немачке куће.

На таваници су били насликани ружичасти анђели. Строп је био препун њихових дебељушкастих стражњица. Одводили су у небо Марију Терезију.

Кућа је раније припадала неком немачком бирошу, кога је у ово румунско село довела Марија Терезија, па је власник куће дао да се на таваници наслика како она одлази равно у небо. Да се захвали.

По соби су пијукали тек излежени пилићи. Једна старица их је гонила, вичући:„Иш, ђаво ти срећу понио!”

С времена на време, кад се изгубим, долазим у ову кућу да се поново пронађем. Стари Митар је, дакле, погинуо, порушивши до темеља све балистичке теорије о дужини путање једног метка.

Тај метак-луталица погодио га је дванаестог маја 1944. на Трусини изнад Дабровог Поља. Погодио га тачно између трбуха и плућа и ту остао. Прележао је пролеће, лето и јесен, а у зиму му би боље, те се придиже и сави први цигар дувана.

Првог септембра 1945. добио је осам хектара банатске земље, истина подводне; и немачку кућу са шест соба, истина дотрајалу.

Најпре су пешачили до Автовца, а онда их потрпаше у заплењене италијанске камионе и довезоше до Мостара.

Ту ти их, мој брате, натоварише на оне ђавоље г-вагоне, заједно с њиховим козама и кравама. „Би речено да се смије повести само по једна крава, али ко поведе двије, нијесу му је врћали!”

Три дана су путовали до Дервенте. Митар је лежао на слами и гледао свет. Свет је био голем. Причало се да је њихова нова земља с ону страну реке и да ће их пребацити са два брода. Са Славонским и Босанским.

Причало се да је боље укрцати се на Босански Брод, јер је већа лађа и бржа од славонске. Али тамо где су прешли воду није било никаквих бродова. Само понтонски мост, преко кога се преливала ђавоља река.

Све у свему, до своје земље Митар је путовао двадесет и два дана и исто толико ноћи. Село је било ђавоље, румунско. У највећој кући живео је „накав ђавољи румунски гроф, али га нијесмо дирали!”

Цркву, богами, јесу – у ствари, само крст! С крстом су били раскрстили.

А ђавољег румунског грофа нијесу – оба ми ока испала, ако јесмо!

Сам је од себе полудео и шетао „по вас цијели дан кроз оне дваес’ и четири собетине. Ђеца, колонистичка, полупаше му оне ђавоље кугле у башти. Ђеца к’о ђеца! Срећа им се усмрђела!”

И куршум у Митру путовао је исто толико дуго.

Митар је пушио шкију и мислио како је живот ђавољи, ништа– он ће, ето, умријети једног дана, закопаће га и ожалити, појешће га свег црви, а куршум ће и после њега остати. Као нов! Јер, куршум је старији од човека.

Лежао је на кукурузовини, на изгорелом паркету своје нове куће, пушио и привијао траву „против танета” што му је даде нека стара вештица, видарица из Гацка, мислећи непрестано на зрно у свом стомаку.

Прве недеље грејао се клавиром. Клавир је био велик и добро се ложио. Црн. „Bliithner”. Ђавољи!

На пролеће му би боље. Једино му није пријала вода из пумпе. „Смрдјела је по ђавољој нафти...”

После се и на њу навикну. Ишколова децу. Продаде земљу, па их ишколова. Долазили су преко распуста са својим фамилијама. Све унуке, попишуље. Ни ђавољег мушког! „Ћерали га на аперације, али он није стио...

Помагали га. Купили ђавољу телевизију, али није стиг’о да гледа...”

А метак-луталица лутао. Осећао га кад се напне да товари вреће с кукурузом. Кад се коси. Кад се товари и вози ђубре. Кад се мења време.

Осећао га како лута, како иде. Испаљен на Трусини, у подне, дванаестог маја четрдесет и четврте, већ је стигао до близу срца: „Накве ђавоље преткоморе...”

Била је то најдужа путања једног куршума у историји балистике. Тане је путовало двадесет и седам година, седам месеци, четрнаест дана и шест и по сати, од Трусине изнад Дабровог Поља, преко Гацка, Мостара, Пасјег Моста (Али-пашин Мост), Дервенте, Босанског, па Славонског Брода, Новог Сада, Зрењанина до овог ђавољег села на Тамишу.

Најзад, последње недеље децембра седамдесет и прве, тачно у шест и по поподне, то зрно заврши своју путању, пронађе циљ и зари се у Митрово срце. Таман кад је тај курвињски, ђавољи живот кренуо набоље, таман кад је ишколовао и последњег сина, таман кад је добио телевизију.

Био је имућан човек у чијој кући није било дана а да се не нађе кило кафе, литра „Баделовог” вињака и кутија чоколадних наполитанки.

Таман тада.