Đavolji kuršum

– A stari Mitar? – upitah.

– Kako je on?

– Kako? Đavolje! – reče starac.

– Poginuo prošle nedelje...

– Od čega?

– Od kuršuma – reče  starac.

– Pa, ko ga ubi?

– Švabo, a da ko će?

Bio je januar 1972. i putevi prema tom selu, što leži na blatnjavim obalama reke Tamiša, bili su zaleđeni.

Sedeli smo u prostranoj gostinjskoj sobi stare nemačke kuće.

Na tavanici su bili naslikani ružičasti anđeli. Strop je bio prepun njihovih debeljuškastih stražnjica. Odvodili su u nebo Mariju Tereziju.

Kuća je ranije pripadala nekom nemačkom birošu, koga je u ovo rumunsko selo dovela Marija Terezija, pa je vlasnik kuće dao da se na tavanici naslika kako ona odlazi ravno u nebo. Da se zahvali.

Po sobi su pijukali tek izleženi pilići. Jedna starica ih je gonila, vičući:„Iš, đavo ti sreću ponio!”

S vremena na vreme, kad se izgubim, dolazim u ovu kuću da se ponovo pronađem. Stari Mitar je, dakle, poginuo, porušivši do temelja sve balističke teorije o dužini putanje jednog metka.

Taj metak-lutalica pogodio ga je dvanaestog maja 1944. na Trusini iznad Dabrovog Polja. Pogodio ga tačno između trbuha i pluća i tu ostao. Preležao je proleće, leto i jesen, a u zimu mu bi bolje, te se pridiže i savi prvi cigar duvana.

Prvog septembra 1945. dobio je osam hektara banatske zemlje, istina podvodne; i nemačku kuću sa šest soba, istina dotrajalu.

Najpre su pešačili do Avtovca, a onda ih potrpaše u zaplenjene italijanske kamione i dovezoše do Mostara.

Tu ti ih, moj brate, natovariše na one đavolje g-vagone, zajedno s njihovim kozama i kravama. „Bi rečeno da se smije povesti samo po jedna krava, ali ko povede dvije, nijesu mu je vrćali!”

Tri dana su putovali do Dervente. Mitar je ležao na slami i gledao svet. Svet je bio golem. Pričalo se da je njihova nova zemlja s onu stranu reke i da će ih prebaciti sa dva broda. Sa Slavonskim i Bosanskim.

Pričalo se da je bolje ukrcati se na Bosanski Brod, jer je veća lađa i brža od slavonske. Ali tamo gde su prešli vodu nije bilo nikakvih brodova. Samo pontonski most, preko koga se prelivala đavolja reka.

Sve u svemu, do svoje zemlje Mitar je putovao dvadeset i dva dana i isto toliko noći. Selo je bilo đavolje, rumunsko. U najvećoj kući živeo je „nakav đavolji rumunski grof, ali ga nijesmo dirali!”

Crkvu, bogami, jesu – u stvari, samo krst! S krstom su bili raskrstili.

A đavoljeg rumunskog grofa nijesu – oba mi oka ispala, ako jesmo!

Sam je od sebe poludeo i šetao „po vas cijeli dan kroz one dvaes’ i četiri sobetine. Đeca, kolonistička, polupaše mu one đavolje kugle u bašti. Đeca k’o đeca! Sreća im se usmrđela!”

I kuršum u Mitru putovao je isto toliko dugo.

Mitar je pušio škiju i mislio kako je život đavolji, ništa– on će, eto, umrijeti jednog dana, zakopaće ga i ožaliti, poješće ga sveg crvi, a kuršum će i posle njega ostati. Kao nov! Jer, kuršum je stariji od čoveka.

Ležao je na kukuruzovini, na izgorelom parketu svoje nove kuće, pušio i privijao travu „protiv taneta” što mu je dade neka stara veštica, vidarica iz Gacka, misleći neprestano na zrno u svom stomaku.

Prve nedelje grejao se klavirom. Klavir je bio velik i dobro se ložio. Crn. „Bliithner”. Đavolji!

Na proleće mu bi bolje. Jedino mu nije prijala voda iz pumpe. „Smrdjela je po đavoljoj nafti...”

Posle se i na nju naviknu. Iškolova decu. Prodade zemlju, pa ih iškolova. Dolazili su preko raspusta sa svojim familijama. Sve unuke, popišulje. Ni đavoljeg muškog! „Ćerali ga na aperacije, ali on nije stio...

Pomagali ga. Kupili đavolju televiziju, ali nije stig’o da gleda...”

A metak-lutalica lutao. Osećao ga kad se napne da tovari vreće s kukuruzom. Kad se kosi. Kad se tovari i vozi đubre. Kad se menja vreme.

Osećao ga kako luta, kako ide. Ispaljen na Trusini, u podne, dvanaestog maja četrdeset i četvrte, već je stigao do blizu srca: „Nakve đavolje pretkomore...”

Bila je to najduža putanja jednog kuršuma u istoriji balistike. Tane je putovalo dvadeset i sedam godina, sedam meseci, četrnaest dana i šest i po sati, od Trusine iznad Dabrovog Polja, preko Gacka, Mostara, Pasjeg Mosta (Ali-pašin Most), Dervente, Bosanskog, pa Slavonskog Broda, Novog Sada, Zrenjanina do ovog đavoljeg sela na Tamišu.

Najzad, poslednje nedelje decembra sedamdeset i prve, tačno u šest i po popodne, to zrno završi svoju putanju, pronađe cilj i zari se u Mitrovo srce. Taman kad je taj kurvinjski, đavolji život krenuo nabolje, taman kad je iškolovao i poslednjeg sina, taman kad je dobio televiziju.

Bio je imućan čovek u čijoj kući nije bilo dana a da se ne nađe kilo kafe, litra „Badelovog” vinjaka i kutija čokoladnih napolitanki.

Taman tada.