Most na Jauku

Primajući u svoje korito nabujale planinske potoke, reka Jauk odvaja dubokim kanjonom odvajkada varoš Jaukovinu od ostalog sveta. Njene vode bogate su pastrmkom, neeksplodiranim bombama, reumom i davljenicima.

Most na Jauku prvi pominje rimski istoričar Merkucije Musaro, opisujući građenje „sedam veličanstvenih lukova iznad ponora dubokog osamdeset stopa” nedaleko od rimskog kastruma od koga danas nema ni traga.

Ostatke ove velelepne građevine zatiče na svom putu prema Carigradu i čuveni lažljivac Evlija Čelebija; preko kamenih potpornih stubova nekadašnjeg rimskog mosta narod Jaukovine je prebacio grubo otesana debla „plaho opasna za prijelaz, jer su zimi zaleđena i skliska, pa prijete pogibijom putniku namjerniku”.

Uviđajući značaj karavanskog druma što vodi preko Jauka iz Hercegovine prema moru, Hasan-paša, u vreme vladavine Sulejmana Drugog, šalje svog poverljivog čoveka dizdara Banira Osmanagu u Jaukovinu da podigne kamenu ćupriju i time se tobože oduži „vrletnojpokrajini iz koje poteknu, velike časti se domogavši”. (Arhivu Istanbulu).

Dizdar dovodi sa sobom u Hercegovinu čuvenog neimara Arslan-bega, učenika Mimare Hajrudina, i unajmljuje na tri godine dubrovačke klesare predvođene meštrom Stjepanom Mihočevićem.

U svojim „Uputstvima za putovanje po Levantu” Francuz Pjer Leskalopije piše 1574. godine (folio XIX) da „taj turski most predstavlja pravo čudo ljudske veštine i uma...” i da se oko njega razvija kasaba Jaukovina na putu što je „žila kucavica Hercegovine i otomanskog zaleđa”.

Kasaba živi mirno, sve do dolaska austrougarskih trupa, kada jedne noći beg Mujo Kusturica, prgav čovek žutog, uvoštenog lica, baca u vazduh barutanu zajedno s mostom, završivši i sam od udarca neke krhotine.

Od slavne ćuprije ostaju samo počeci kamenih lukova, preko kojih narod Jaukovine, po ko zna koji put u svojoj istoriji, ponovo postavlja bukova debla, prebacujući se uz cenu velikih opasnosti na drugu stranu nabujale reke.

Najzad, jednog prolećnog dana 1896, u obale Jauka pobija svoje geodetske sprave austrijski inženjer Johan Majzner. Odseda u najbogatijoj katoličkoj kući Bonića, gde se zaljubljuje u ćerku starog Ante Bonića Luciju, s kojom dobija sina Ferdinanda, još pre nego što je velelepni železni most iznad reke Jauk bio završen.

Svečanom puštanju mosta u saobraćaj prisustvuje lično i general Varešanin s biskupom, svitom oficira i visokih državnih činovnika.Nevolje s balvanima već su odavnozaboravljene.

Dunđer Jefta Popović iz Aleksinca postavlja u proleće 1927. s obe strane mosta dve pešačke staze, da se radikali i demokrati iz Jaukovine ne bi morali susretati kad prelaze ćupriju.

Most, koji se na početku zvao Vespazijanov vijadukt, pa zatim Hasan-pašina ćuprija i Most cara Franje Josifa, dobija tada i novo ime Most Kralja Aleksandra.

Posle već poznatih događaja, u zimu 1942. godine, unuk onog hrabrog bega Kusturice, španski borac i politički komesar Asim Kusturica Frunze, podmeće dinamit tačno pod sredinu mosta i ćuprija još jedanput u svojoj istoriji ponovo leti u vazduh ili, bolje rečeno: pada u vodu zajedno s nemačkom tenkovskom kolonom.

Narod Jaukovine prelazi reku preko visećeg mosta koji se klatari na vetru. Prvih dana posle oslobođenja zarobljeni nemački vojnici podižu srušenu konstrukciju iz tada plitkog Jauka.

Radovima rukovodi jedan zarobljenik – inženjer Ferdinand Majzner, sin pokojnog Johana Majznera.

Od preostalih delova mosta lije se poprsje Asimu Kusturici Frunzeu, koji lično svlači čaršav sa svoje spomen-biste i, nezadovoljan loše pogođenim likom, optužuje vajara Ivana Kamenog za zapadnjački formalizam, pa ga zatim po kazni šalje za nastavnika crtanja u selo Jauci iznad Jaukovine, gde ovaj umire, očajan i zaboravljen. Jaukovini je najzad odlanulo.

Varošica ponovo cveta; razvijaju se zanati, trgovina, i zastave na ćupriji. Iz najudaljenijih krajeva zemlje dolaze putnici da se dive bisti Asima Kusturice Frunzea i pecaju kalifornijsku pastrmku.

Jaukovina štampa i prvi turistički prospekt. Ova, nekad zaboravljena kasaba preko noći osvaja i naslovne strane svih novina, u trenutku kad u nju stiže filmska ekipa superspektakla „Most na Jauku”.

Stari karavanseraji na brzinu se pretvaraju u snekbarove,

a čitav živalj Jaukovine i okoline oblači se u statiste. Ajk Kustur, unuk onog čuvenog bega Muje Kusturice i sin Asima Kusturice Frunzea, koji je u međuvremenu u studijima „Paramaunt Foksa” izučio pirotehnički zanat, podmeće dinamit pod metalne držače mosta i on konačno pada u vodu, u završnoj sceni filma.

Šteta što se taj prizor nije isplatio – snimatelj je, naime, zaboravio da skine poklopac s objektiva kamere, pa je čitava scena ponovljena i naknadno snimljena u studiju pomoću makete.

(Za razliku od Mosta na Jauku, Most na reci Kvaj nije bio rušen već samo odzviždan!).

Građani Jaukovine, baš kao nekad, u staro vreme, i dan danji prelaze reku preko brvana. Režiser je zaboravio na obećanje da će podići srušeni most, i sada upravo ruši, to jest snima, jedan drugi grad srednje veličine.

Odsečena od sveta, Jaukovina danas lagano ali sigurno propada.

Momo Kapor