Мост на Јауку

Примајући у своје корито набујале планинске потоке, река Јаук одваја дубоким кањоном одвајкада варош Јауковину од осталог света. Њене воде богате су пастрмком, неексплодираним бомбама, реумом и дављеницима.

Мост на Јауку први помиње римски историчар Меркуције Мусаро, описујући грађење „седам величанствених лукова изнад понора дубоког осамдесет стопа” недалеко од римског каструма од кога данас нема ни трага.

Остатке ове велелепне грађевине затиче на свом путу према Цариграду и чувени лажљивац Евлија Челебија; преко камених потпорних стубова некадашњег римског моста народ Јауковине је пребацио грубо отесана дебла „плахо опасна за пријелаз, јер су зими залеђена и склиска, па пријете погибијом путнику намјернику”.

Увиђајући значај караванског друма што води преко Јаука из Херцеговине према мору, Хасан-паша, у време владавине Сулејмана Другог, шаље свог поверљивог човека диздара Банира Османагу у Јауковину да подигне камену ћуприју и тиме се тобоже одужи „врлетнојпокрајини из које потекну, велике части се домогавши”. (Архиву Истанбулу).

Диздар доводи са собом у Херцеговину чувеног неимара Арслан-бега, ученика Мимаре Хајрудина, и унајмљује на три године дубровачке клесаре предвођене мештром Стјепаном Михочевићем.

У својим „Упутствима за путовање по Леванту” Француз Пјер Лескалопије пише 1574. године (фолио XIX) да „тај турски мост представља право чудо људске вештине и ума...” и да се око њега развија касаба Јауковина на путу што је „жила куцавица Херцеговине и отоманског залеђа”.

Касаба живи мирно, све до доласка аустроугарских трупа, када једне ноћи бег Мујо Кустурица, пргав човек жутог, увоштеног лица, баца у ваздух барутану заједно с мостом, завршивши и сам од ударца неке крхотине.

Од славне ћуприје остају само почеци камених лукова, преко којих народ Јауковине, по ко зна који пут у својој историји, поново поставља букова дебла, пребацујући се уз цену великих опасности на другу страну набујале реке.

Најзад, једног пролећног дана 1896, у обале Јаука побија своје геодетске справе аустријски инжењер Јохан Мајзнер. Одседа у најбогатијој католичкој кући Бонића, где се заљубљује у ћерку старог Анте Бонића Луцију, с којом добија сина Фердинанда, још пре него што је велелепни железни мост изнад реке Јаук био завршен.

Свечаном пуштању моста у саобраћај присуствује лично и генерал Варешанин с бискупом, свитом официра и високих државних чиновника.Невоље с балванима већ су одавнозаборављене.

Дунђер Јефта Поповић из Алексинца поставља у пролеће 1927. с обе стране моста две пешачке стазе, да се радикали и демократи из Јауковине не би морали сусретати кад прелазе ћуприју.

Мост, који се на почетку звао Веспазијанов вијадукт, па затим Хасан-пашина ћуприја и Мост цара Фрање Јосифа, добија тада и ново име Мост Краља Александра.

После већ познатих догађаја, у зиму 1942. године, унук оног храброг бега Кустурице, шпански борац и политички комесар Асим Кустурица Фрунзе, подмеће динамит тачно под средину моста и ћуприја још једанпут у својој историји поново лети у ваздух или, боље речено: пада у воду заједно с немачком тенковском колоном.

Народ Јауковине прелази реку преко висећег моста који се клатари на ветру. Првих дана после ослобођења заробљени немачки војници подижу срушену конструкцију из тада плитког Јаука.

Радовима руководи један заробљеник – инжењер Фердинанд Мајзнер, син покојног Јохана Мајзнера.

Од преосталих делова моста лије се попрсје Асиму Кустурици Фрунзеу, који лично свлачи чаршав са своје спомен-бисте и, незадовољан лоше погођеним ликом, оптужује вајара Ивана Каменог за западњачки формализам, па га затим по казни шаље за наставника цртања у село Јауци изнад Јауковине, где овај умире, очајан и заборављен. Јауковини је најзад одлануло.

Варошица поново цвета; развијају се занати, трговина, и заставе на ћуприји. Из најудаљенијих крајева земље долазе путници да се диве бисти Асима Кустурице Фрунзеа и пецају калифорнијску пастрмку.

Јауковина штампа и први туристички проспект. Ова, некад заборављена касаба преко ноћи осваја и насловне стране свих новина, у тренутку кад у њу стиже филмска екипа суперспектакла „Мост на Јауку”.

Стари каравансераји на брзину се претварају у снекбарове,

а читав живаљ Јауковине и околине облачи се у статисте. Ајк Кустур, унук оног чувеног бега Мује Кустурице и син Асима Кустурице Фрунзеа, који је у међувремену у студијима „Парамаунт Фокса” изучио пиротехнички занат, подмеће динамит под металне држаче моста и он коначно пада у воду, у завршној сцени филма.

Штета што се тај призор није исплатио – сниматељ је, наиме, заборавио да скине поклопац с објектива камере, па је читава сцена поновљена и накнадно снимљена у студију помоћу макете.

(За разлику од Моста на Јауку, Мост на реци Квај није био рушен већ само одзвиждан!).

Грађани Јауковине, баш као некад, у старо време, и дан дањи прелазе реку преко брвана. Режисер је заборавио на обећање да ће подићи срушени мост, и сада управо руши, то јест снима, један други град средње величине.

Одсечена од света, Јауковина данас лагано али сигурно пропада.

Момо Капор