Пред новом аграрном политиком

Републици Србији за њених 631.000 пољопривредних газдинстава потребна је нова аграрна политика. Или стратегија, свеједно је како ће се звати, али важно је да донесе резултате. Политика мора бити реална и остварива. Поред нове владе, очекује се да ће је усвојити и будући састав скупштине. Тако ће бити дуготрајна и обавезивати будуће владе и министре. А не само да траје од једног до другог министра. А њих је од демократских промена 2000. до данас било – 12!

Република Србија располаже са 5,2 милиона хектара пољопривредних површина (користи се 3,35 милиона хектара), почива на аграру и потребан јој је нови концепт развоја у овој области. Дакле, оно што постоји, аграрна стратегија владе од 21. јула 2014, није донело очекиване резултате! Наиме, у првој години спровођења те стратегије, 2015, развој пољопривреде, уместо планираног раста од 6,1 одсто, бележи физички пад производње од осам одсто (податак РЗС)!

Остварени резултати показали су да је стратегија била план нереалних жеља (200 експерата-креатора написали су 145 страна текста)!

Нова влада и, можда, нови ресорни министар, дакле, требало би да изграде нову аграрну политику, идентификују све ограничавајуће факторе – а њих је много, од неповољног економског положаја до проблема неуређеног тржишта и неодговарајуће улоге државе, недовољног удруживања пољопривредника.

Проблем је и у спољнотрговинској размени српског аграра јер у структури извоза доминирају примарни пољопривредни производи, а не прерађени, с већом додатном вредношћу. Низ је и других проблема који се акумулирају већ деценијама и озбиљна су кочница у развоју пољопривреде. Сад је прилика да се конципира нова аграрна политика, за спас пољопривреде, села и Србије. Србија има 4.709 сеоских насеља, а у 1.034 мање је од по 100 становника. С нестајањем села, нестаје и Србија. Нову аграрну политику треба креирати на основу наших специфичности, али и уважавајући принципе аграрне политике Европске уније. То значи да се морамо ослонити и на заједничку пољопривредну политику ЕУ и формирати нове институције за спровођење реалне политике.

У првом реду треба оспособити агенције преко којих ће се реализовати претприступни фондови намењени нашој земљи (да не остану само жеља) и увести модерне методе вођења реалних статистичких података, попут књиговодства на газдинствима, да бисмо могли планирати и пратити производњу. Приоритет мора имати доношење нове стратегије развоја, прво на нивоу владе, а потом и у Скупштини Србије. С тим да се посебан акценат стави на концепт реиндустријализације, без које привреда Србије не може напред. У оквиру тог концепта агроиндустрија би требало да представља велику шансу. То значи да нова стратегија мора садржати мултифункционални прилаз, који укључује и опоравак сточарства, и органску производњу и агро-етно туризам. То су и одлике савремене пољопривреде, којој Србија тежи. Али и многе ствари којима смо оптерећени треба да избацимо из досадашњег модела! Треба развијати успешан породични бизнис на пољопривредним газдинствима. То пружа шансу да се производи што више здравствено безбедне хране, коју тражи светско тржиште.

Примера ради, ЕУ (која годишње увози 700.000 тона јунећег меса) очекује да од Србије у наредној половини века годишње купује по 50.000 тона беби-бифа. Да томе нисмо посвећивали пажњу, најбоље говори податак из 2015. године када је извезено само 315 тона! Иначе, од 1996. годинe Србијa има дозволу од ЕУ за годишњи извоз 8.875 тонa беби-бифа. Али, никада се тој количини нисмо примакли.

Спровођење нове, будуће, аграрне политике значи и напунити празне стаје у Србији. Поред већ празних стаја код већине од 350.000 регистрованих газдинстава (где постоји само 15.000–20.000 јунади), оне су празне и у 200.000 празних кућа у Србији! Празне стаје неће моћи одједном да се напуне, али бољом и стимулативном аграрном политиком, повратком поверења и радом из године у годину – то је могуће.

*Публициста, члан Одбора за село САНУ