Страна реч – домаћа реч

Публика се почесто пита – зашто је толико страних речи у нашем језику. Они који то питање постављају обично сматрају да нам је језик заправо претрпан позајмљеницама и да оне више штете него што користе. Двојак је при томе однос према страном наносу. Један, који се противи сваком (непотребном) преузимању речи из других језика (поглавито енглеског) и други, према тзв. кроатизмима.
Што се прве примедбе тиче, оправдање је, изгледа, утолико веће уколико имамо одговарајућу, нашу синонимну реч. Питање је, међутим, да ли такву реч имамо. На пример: насупрот географији  стоји земљопис, према идеји стоји (за)мисао. Међутим, као мотивисана реч, земљопис (= "опис земље") значењски је недовољно "разуђена", док грчки термин географија, поставши "наша" реч, подразумева веће поље значења: површину, природна добра, поделу земље на државе, народе, климатске услове и др; реч замисао, опет, не пружа много могућности за творбу других речи, за разлику од речи идеја која такве могућности има (идејни, идејно, идејност и др.).

Другачији је положај речи страног порекла која, наизглед, има исто значење као наша реч, као нпр. енгл. бизнис (: трговина) или шопинг (: куповина). Међутим, бизнис  ће се, без сумње, ређе употребити у значењу  трговина ("имам свој бизнис" са значењем "имам своју трговину"), а чешће или искључиво у значењу "посао који се обавља с великим обртом новца" – за шта, међутим, нема одговарајуће домаће речи. Слично је и са енглеским исказом шопинг. Нико не каже: "идем у шопинг по хлеб и млеко", јер шопинг углавном подразумева "куповину у иностранству" или сл., дакле, посебну врсту куповине, за коју немамо свој израз; отуда и шопинг-туре, шопинг-центар и др. Слично је и са речима попут билборд, пи-ар, бренд и другима које нам свакодневно улазе и, вероватно, и остају у језику. Невоља је што их можемо "преводити", али само описно: билборд = велики рекламни пано, слика обично постављена на улици; пи-ар (према енглеској скраћеници PR) = онај који је задужен за односе са јавношћу; бренд = робна марка високог квалитета и сл. Добро својство оваквих речи јесте у томе што се исказују једном речју и махом имају само једно, увек тачно одређено значење. Тиме се, начелно, постиже прецизност страног исказа, таква коју наша (изведена) реч обично нема. Рецимо, реч  фрижидер означава само и једино уређај за хлађење намирница, за разлику од наше речи хладњак која, осим тога, означава и расхладни уређај у аутомобилу.

Посебан случај "страних" речи представљају тзв. кроатизми. Разликујемо три врсте ових речи: оне које се никако не употребљавају у нас, као: опорба (= опозиција), сустав (=систем), твртка (= фирма), скрб (= брига о другима), научник (= шегрт), пристојба (= такса), или се и у нас могу наћи, мада ређе, као: криво (= погрешно), подука (= инструкција), заступник (= посланик), застор (= завеса) и, најзад, речи које се и у нас употребљавају без осећања да су својствене другима, такве као: изведба, цеста, бискуп, гмаз, исхитрен, изумитељ, језикословац, казало, ковчег, кримић, наслоњача, ногомет, одрезак (= шницла), папир, плин, приуштити (себи), доимати (се), садња, зарез и др.

Међутим, речи са хрватског подручја, за разлику од англицизама на пример, унеколико се доживљавају као неприхватљиве. А заправо и једни и други представљају средство за богаћење домаћег језичког фонда, чак и када имамо "своју" реч. Јер нема опасности да, и поред безброј речи страног порекла, српски језик постане енглески, или немачки нити било који други језик. Напротив, без речи преузиманих из других језика, српски језик (као и други модерни језици света) данас не би могао да послужи за нормалну комуникацију. Уосталом, тога је био свестан чак и сам Вук када је пре скоро 200 година написао да "данас нема на овоме свијету ниједног језика у коме нема туђих ријечи", те да је "опет боље узети туђу ријеч неголи наопако нову градити". Дакако, ако се другачије не може, а у многим случајевима се то одиста и не може.