Похвала издаје

У одговорном тексту „Патриотско новинарство, опасна илузија“ (15. април), Бошко Јакшић је проблематизовао стару поделу на националне издајнике и „издајнике“. Где смо данас? Ономад је у Центру за културну деконтаминацију одржана промоција две афирмативне књиге о југословенству др Драгана Марковине, историчара који је недавно избачен са Правног факултета у Сплиту. Пред препуном салом говорили су Дубравка Стојановић, Бранка Прпа, Виктор Иванчић и аутор. Сплићани Марковина и Иванчић су говорили отворено и критички о хрватском национализму, онако како иначе говоре и код куће. Није било дипломатије оне врсте да се о хрватском шовинизму говори оштрије у Београду него у Сплиту. Не, него једнако оштро, о чему сведоче писани радови поменутих Сплићана. У центру Београда хрватска „издаја“ је демонстрирана на прави начин.

Има и у Србији трибина на којима се чује реч сличних српских „издајника“. А има их, не само отуда што је у Београду лакше бранити југословенство него у Сплиту. Реч је о важнијем семантичко-политичком проблему. Треба обрнути смисао неких емотивних борбених појмова који крију интересе. Превредновати појам националног издајника. Критички патриотизам поменутих Сплићана јесте „издаја“, а слепи патриотизам оних који вичу да је моја нација највећа жртва и да је увек у праву јесте права издаја. Прва мири, друга завађа и шири мржњу. Ако по законима моралне симетрије неко из Србије има право да критикује хрватски шовинизам само онда ако се доказао у критици властитог, да ли наш век још увек тражи реторичке штитнике Коминтерне? Није ли већ постало анахроно упозорење „најпре почисти испред своје куће“! Нажалост, још није. Грађански рат сећања у региону опет тутњи, па је речена симетрија потребна као нужна саморефлексија, а не као прагматични аутошовинизам. Нужна је зато што нема културе „издаје“ Премда има појединачних „издајника“, нема систематски организоване „издаје“, тј. критике властитог слепог патриотизма која би стизала одозго. Можда и зато што нема доследне левице која би наметала ово мишљење, па се чују само „издајнички“ гласови одоздо. Од деснице ову „издају“ нико и не очекује. Међутим, када би постојао снажан притисак одозго овакви „издајници“ би лако били претворени у патриоте без наводника. Дакле, није довољна појединачна, потребна је систематска „издаја“ на свим странама као естетика отпора шовинизму. Зато треба окренути лист. А то значи раздвајати национална ослобађања од националних освајања и паланачку националну самодовољност од критичког националног поноса. Отворено и без балансирања. Не дипломатски, нпр. србовати на две стране, да би се тек на трећој у једној реченици рекло нешто стидљиво и критички и на рачун Срба, него излазити без реторичког штитника, па у Београду „издавати“ српски „патриотизам“, као што то чине поменути Сплићани на својој риви. Још више од тога, треба развијати „издајничку“ културу вишег реда која ће деконструисати сваки шовинизам који се представља као патриотизам, а у реалности јесте заправо јалова слепа похвала свега просечног код рода свог. Наводници у овом тексту нису гола интерпункција него симболички део његовог смисла.

Професор Филозофског факултета у Београду