Норвешко људско право

Чак и Норвежани, народ чије јединствене врлине дубоко поштујем, умеју да ме избаце из такта. Њихова увереност да ће заувек остати апсолутно, дословно, универзално правични заличи ми на уговор који су сами са собом потписали и зарекли се да ће га беспоговорно поштовати, али само када је реч о њиховој средини.

Тако је било кад су се суочени са несхватљивим терористичким злочином Андерса Брејвика, који је у једном дану побио 77 младих људи, сви одреда зарицали да се Норвешка неће променити.

Само два дана после трагедије 22. јула 2011, тадашњи премијер, сада на челу НАТО-а, Јенс Столтенберг одржао је антологијски говор.

Рекао је да се Норвешка никад неће одрећи својих вредности, да ће одговор на злочин бити „више демократије, отвореније друштво, више хуманости”.

Норвешка неће посегнути за осветом, као што је Америка урадила после једанаестог септембра.

Брејвику је потом суђено по свим нормама правосудног система, плавокоси Норвежанин бранио је свој злочин као неопходну меру против надирућег ислама. Добио је максималну казну од 21 године затвора.

Други то раде друкчије, терориста се ликвидира на лицу места, продужи се ванредно стање као у Француској, упада се у куће, очеви се пред децом одводе усред ноћи, задржавају се у притвору.

Брејвик је поново после непуних пет година изашао на суд. Овога пута као тужилац против норвешке државе. Почео је са нацистичким поздравом. Како ли је то утицало на породице које су изгубиле своју децу? Није битно.

Суд је пресудио у корист тужиоца а против државе – која сада мора да плати судске трошкове, и да, уколико се не жали вишој инстанци, омогући Брејвику комуницирање са другим затвореницима. У пресуди је речено да је забрана нехуманог и понижавајућег третмана темељна вредност демократског друштва.

Самовање и изолација оквалификовани су као тортура која се у Норвешкој не сме дозволити ни према највећим зликовцима. Иначе, како говоре стручњаци, Осло не би имало право да указује на грешке другим земаљама у кршењу људских права.

Шта би на све ово рекао бивши премијер а сада генерални секретар НАТО-а? Да ли је Норвешка стекла право да укаже на грешке војне алијансе, на цивилне жртве и затворенике Гвантанама, на бомбардовање Југославије, самовање и изолацију оптуженика за ратне злочине у Схевенингену?

Имају ли они право да се жале неком суду и кад ће се тај судија огласити? Кад ће се садашњи челник војне алијансе огласити да каже како је једини прави одговор на све нападе више демократије и више хуманости? Или су људска права универзална само за све Норвежане – па макар они били и масовне убице.