Ово мало душе

Не морате идеолошки да се сложите са ауторком да бисте приметили како је „Добра жена” Мирјане Карановић, за разлику од многих недавно виђених дебитантских дела, филм са душом.

Не морате ни да волите домаће филмове који тематизују „зло у нама у смутним временима”, а да се бар повремено не запитате – чекај, зар у томе није наша снага? У томе да смо за разлику од других из региона – у којем су ваљда живели и живе све сами невини анђели те отуда видни изостанак (част изузецима) филмова „о злу у њима” – ми овде ипак способни да се критички загледамо у сопствено двориште. Довољно зрели да знамо како у сваком житу, па и у нашем, има кукоља и довољно спремни да то кроз уметност кажемо. Рекла је овим филмом и Мирјана Карановић. И то тако што „Добра жена” одише искреношћу у изношењу њених убеђења, али без прекорачења оних граница које би филм могле одвести у политички памфлет.

У косценаристичкој сарадњи са Дарком Лунгуловим и Стеваном Филиповићем, Карановићева је испричала причу из женског угла, о спознаји и суочавању са личном прошлошћу, у форми породичне драме. Главна јунакиња Милена сазнаје тајну о свом мужу с којим је у браку тридесет година, због које је присиљена да донесе тешку одлуку – да ли ће наставити да живи скривајући истину од саме себе и од других или ће оставити све што је до тада стекла и започети ново поглавље живота. У њеним годинама и једно и друго је подједнако застрашујуће.

У овом филму класичне режије, праволинијске и прилично предвидљиве драматургије, има и оних ситних непрецизности које јесу уочљиве, али се не узимају за велику ману јер ово јесте дебитантски филм. У појединим кадровима дубина погледа Мирјане Карановић у лику Милене није можда сасвим адекватна, али је и то за разумевање јер је њен фокус и као редитељке и као глумице током стваралачког процеса био вишеструко разапет.

Оно што чини врлину „Добре жене” јесте емотивно зрео филмски језик и дубоко препознавање људских односа, права мера у међусобним интеракцијама добро написаних ликова у тумачењу снажног (а изврсно одабраног) глумачког ансамбла, предвођеног Карановићевом и дубоко слојевитим Борисом Исаковићем у улози мужа Владе, који је у прошлости починио ратни злочин...

Филм се уско држи Миленине тачке гледишта. Она је добра мајка, добра супруга, добар пријатељ. Жена коју стално прати тај синдром „напуштеног гнезда” и осећај да ником није више потребна. Све што изусти бива прекинуто, несаслушано. Везе са породицом, чији је ненаметљиви главни ослонац, стално бледе. Она за друге око себе, али и за саму себе постаје невидљива. Жена – сенка, у којој расте канцер као последица греха, злочина који није она починила, али јесте њен блиски род...

Мирјана Карановић као глумица изванредне глумачке технике носи ту своју Милену са достојанством, мајсторски указујући на све њене таласе сумње, дубинске унутрашње прераде информација и спознаја и на унутрашње раздирање. Њој раме уз раме стоји Борис Исаковић, са тим својим дискретним а тако моћним финесама у развоју лика узорног и веома вољеног мужа и оца, уједно и контролора тајне својих бивших саборца и учесника у заједничком злочину. Ту су и снажни глумачки доприноси Ксеније Маринковић, Јасне Ђуричић, Бојана Навојеца..., у ликовима блиских Милениних и Владиних људи, донетих са пуно крви и меса. Са пуно узнемирене душе и муке што по дубини сваког од њих разара.

Камера Ерола Зубчевића је у функцији замисли редитељке Карановић. У правој мери. Ово није филм некаквих великих визуелних замаха нити постпродукцијски надодатих магија. Та повремено „прљава” фотографија адекватна је прљавштини реалности у филму, коју из позадине „боји” и атмосферска клавирска музика Дејана Пејовића.

Одлично је изведена и идеја о постојању „издајничке” видео-траке. Тај изванредно урађен кратки филм у филму снагом је надоместио све потенцијалне флешбекове, које је на овај начин Карановићева мудро избегла... Све у свему, успешан деби глумице Мирјане Карановић као филмске редитељке и филм ако не за идеолошко слагање, а оно за поштовање.