Ovo malo duše

Ne morate ideološki da se složite sa autorkom da biste primetili kako je „Dobra žena” Mirjane Karanović, za razliku od mnogih nedavno viđenih debitantskih dela, film sa dušom.

Ne morate ni da volite domaće filmove koji tematizuju „zlo u nama u smutnim vremenima”, a da se bar povremeno ne zapitate – čekaj, zar u tome nije naša snaga? U tome da smo za razliku od drugih iz regiona – u kojem su valjda živeli i žive sve sami nevini anđeli te otuda vidni izostanak (čast izuzecima) filmova „o zlu u njima” – mi ovde ipak sposobni da se kritički zagledamo u sopstveno dvorište. Dovoljno zreli da znamo kako u svakom žitu, pa i u našem, ima kukolja i dovoljno spremni da to kroz umetnost kažemo. Rekla je ovim filmom i Mirjana Karanović. I to tako što „Dobra žena” odiše iskrenošću u iznošenju njenih ubeđenja, ali bez prekoračenja onih granica koje bi film mogle odvesti u politički pamflet.

U koscenarističkoj saradnji sa Darkom Lungulovim i Stevanom Filipovićem, Karanovićeva je ispričala priču iz ženskog ugla, o spoznaji i suočavanju sa ličnom prošlošću, u formi porodične drame. Glavna junakinja Milena saznaje tajnu o svom mužu s kojim je u braku trideset godina, zbog koje je prisiljena da donese tešku odluku – da li će nastaviti da živi skrivajući istinu od same sebe i od drugih ili će ostaviti sve što je do tada stekla i započeti novo poglavlje života. U njenim godinama i jedno i drugo je podjednako zastrašujuće.

U ovom filmu klasične režije, pravolinijske i prilično predvidljive dramaturgije, ima i onih sitnih nepreciznosti koje jesu uočljive, ali se ne uzimaju za veliku manu jer ovo jeste debitantski film. U pojedinim kadrovima dubina pogleda Mirjane Karanović u liku Milene nije možda sasvim adekvatna, ali je i to za razumevanje jer je njen fokus i kao rediteljke i kao glumice tokom stvaralačkog procesa bio višestruko razapet.

Ono što čini vrlinu „Dobre žene” jeste emotivno zreo filmski jezik i duboko prepoznavanje ljudskih odnosa, prava mera u međusobnim interakcijama dobro napisanih likova u tumačenju snažnog (a izvrsno odabranog) glumačkog ansambla, predvođenog Karanovićevom i duboko slojevitim Borisom Isakovićem u ulozi muža Vlade, koji je u prošlosti počinio ratni zločin...

Film se usko drži Milenine tačke gledišta. Ona je dobra majka, dobra supruga, dobar prijatelj. Žena koju stalno prati taj sindrom „napuštenog gnezda” i osećaj da nikom nije više potrebna. Sve što izusti biva prekinuto, nesaslušano. Veze sa porodicom, čiji je nenametljivi glavni oslonac, stalno blede. Ona za druge oko sebe, ali i za samu sebe postaje nevidljiva. Žena – senka, u kojoj raste kancer kao posledica greha, zločina koji nije ona počinila, ali jeste njen bliski rod...

Mirjana Karanović kao glumica izvanredne glumačke tehnike nosi tu svoju Milenu sa dostojanstvom, majstorski ukazujući na sve njene talase sumnje, dubinske unutrašnje prerade informacija i spoznaja i na unutrašnje razdiranje. Njoj rame uz rame stoji Boris Isaković, sa tim svojim diskretnim a tako moćnim finesama u razvoju lika uzornog i veoma voljenog muža i oca, ujedno i kontrolora tajne svojih bivših saborca i učesnika u zajedničkom zločinu. Tu su i snažni glumački doprinosi Ksenije Marinković, Jasne Đuričić, Bojana Navojeca..., u likovima bliskih Mileninih i Vladinih ljudi, donetih sa puno krvi i mesa. Sa puno uznemirene duše i muke što po dubini svakog od njih razara.

Kamera Erola Zubčevića je u funkciji zamisli rediteljke Karanović. U pravoj meri. Ovo nije film nekakvih velikih vizuelnih zamaha niti postprodukcijski nadodatih magija. Ta povremeno „prljava” fotografija adekvatna je prljavštini realnosti u filmu, koju iz pozadine „boji” i atmosferska klavirska muzika Dejana Pejovića.

Odlično je izvedena i ideja o postojanju „izdajničke” video-trake. Taj izvanredno urađen kratki film u filmu snagom je nadomestio sve potencijalne flešbekove, koje je na ovaj način Karanovićeva mudro izbegla... Sve u svemu, uspešan debi glumice Mirjane Karanović kao filmske rediteljke i film ako ne za ideološko slaganje, a ono za poštovanje.