Најбоља и најгора...

Одавно кошарка није била тако у жижи као сада, али не по добру него по злу. Према њој нису били равнодушни ни нобеловци, али тај занос би могао да нестане ако сукоб између Светске кошаркашке федерације (Фиба) и Евролиге потраје.

Данас се кошарка претворила у немилосрдни обрачун, судски процес, стрепњу (овог викенда сазнаћемо да ли Фиба скида санкције неким европским репрезентацијама међу којима је и наша)...

„То је најбоља од свих игара. Не, то је најгора од свих игара. То је игра уметности. Не, то је игра шашавости. Она човека чини верником. Не, она потхрањује безверицу. Она у трену прелази из пролећа наде у зиму очаја: она надахњује дух светла, узбуђује силе таме. Пред њом је све – ништа није пред њом. Она нас уздиже до небеса, она нас спушта у понор...”

Тако је кошарку насликао Леонард Копет (1923–2003), једини новинар коме су две куће славних (кошарка и безбол) доделиле награду за животно дело.

Овај Американац рођен у Москви, који је у плодној каријери писао и за „Њујорк тајмс”, није се много бавио европском кошарком, али би сада могао мирне душе да констатује да „рат” између Фибе и Евролиге има везе и с њему блиском НБА: јер се овде заправо води борба за приближавање токовима новца који пролазе кроз ту америчку професионалну лигу. У својој чувеној дефиницији кошарке, Копет као да је уденуо и данашње „надигравање” Фибе и Евролиге...

„Суштина кошарке је лукавство. Свакако, оно је важан саставни део игре. Свака је тактика утолико успешнија, уколико више затекне противника неспремног. Најсигурније ћете га изненадити наведете ли га да очекује управо супротно од онога што ћете ви учинити. Међутим, у кошарци је лукавство нешто више од успутног стицања такмичарске предности. Оно је више од начина постизања поготка. Оно је у пуном смислу те речи сам погодак!”

Књижевник Иво Андрић (1892–1975), једно време почасни председник Црвене звезде, отишао је корак даље од Копета. У Андрићевој кошарци постоје две групе људи: једни који је искрено воле, и други, за које је она само сурови бизнис.

Из књихе „Знакови поред пута” један пасус би могао да се примени и на „учеснике игре ван терена”, мада је у овим временима тешко открити која страна ради више на штету кошарке...

„Прва екипа... Младићи који играју игру, настојећи да постигну што више чинећи све да њихов противник постигне што мање. Притом цела екипа и сваки појединац у њој остаје за цело време игре оно што јесу: људи и личности. И ма колико да су предани игри, они у сваком тренутку постоје као људи, одвојено од успеха и неуспеха. Друга екипа... Све се губи у разгранатој и добро изграђеној специјализацији. А сваки појединац тежи да се цео претвори не у игру, не у кошарку него у кош, а погодак у безобзиран гол – успех који на крају крајева губи сваки смисао, јер прогута човека и све што је људско у њему и око њега!