Док жене спавају

Због филмова „Дим” и „Модри у лицу”, које је радио с писцем и сценаристом Полом Остером, што их је и једног и другог прославило у свету, амерички редитељ кинеског порекла Вејн Ванг био је проглашен култним аутором. Тек онда су почели да се откривају и његови претходни филмови. Његови дебитантски „Човек, жена, убица” (1975), „Чан је нестао”, „Игре у подземљу”, „Једите чинију чаја”, „Живот је јефтин... тоалет папир је скуп” и „The Joy Luck Club” настајали су у независној продукцији, што ће овом сценаристи, редитељу и продуценту донети и репутацију једног од родоначелника америчке независне филмске продукције и сцене.

Рођен у Хонгконгу, британској колонији, 1949. године, а назван по Џону Вејну, омиљеном очевом глумцу, Вејн Ванг се школовао у католичким школама, у Америку је стигао крајем шездесетих година и настанио се у Сан Франциску, а дипломирао на Одсеку за филм и телевизију Калифорнијског колеџа уметности.

После „Модрих у лицу” ређали су се филмови: „Кинеска кутија”, „Центар света”, „Било где осим овде”, „Собарица и сенатор”, „Последњи провод”, „Хиљаду година добрих молитви”, „Принцеза Небраске”, „Снежна латица и лепеза тајни”. Однедавно је међу његова 22 филм и филм „Док жене спавају” који је светску премијеру имао на Берлинском фестивалу у програму „Панорама”.

У ексклузивном разговору за „Политику” Вејн Ванг је појаснио како се догодило да сними филм у Јапану (на острву Изу) и то према кратком роману шпанског писца Хавијера Мариаса и са славним јапанским глумцем, редитељем и сликаром Такешијем Китаном (глумачко име му је Бит Такеши) у једној од главних улога...

У једном тренутку сте нам нестали с радара, а онда се амерички Кинез појавио у Јапану?

Ха! Ја сам у Јапану веома често, волим ту културу.

Заволели сте својевремено и америчку?

Увек размишљам ко сам. Рођен сам у веома конзервативној кинеској породици, моје школовање је у целости било католичко, француско-католичко и ирско-католичко. Хонгконг је био британска колонија и ја сам одрастао уз „Битлсе” и рокенрол. Песма „Хотел Калифорнија” групе „Иглс” имала је пресудан утицај на мене да одем у Америку и веома ме је потресла недавна смрт њеног оснивача Глена Фреја. Дакле, као такав какав сам, отишао сам у Америку касних шездесетих година прошлог века и упао право у „секс, дрогу и рокенрол”, пробао Ел-Ес-Ди и радио све што су тада млади радили.

О америчкој култури сте доста тога рекли у својим филмовима?

Одувек сам се интересовао за културу, па је тек онда дошао и филм. Прво кроз образовање, а затим и уз велику подршку мојих ментора, што ми је омогућавало да имам доста времена да се концентришем на писање и развој прича, на пажљиво бирање глумаца за које сам прво морао да будем сасвим сигуран да ће бити аутентични у ликовима које сам написао. Много мање сам бринуо о дијалозима. Заправо, никада нисам превише пажње посвећивао дијалозима.

Можда сте се баш због тога добро снашли снимајући у Јапану с Такешијем Китаном?

Срећом ни Такеши не воли да прича много, што је одлично за мене. Такеши је као глумац веома паметан, инстинктиван и комуницира универзалним филмским језиком. Он испуњава екран својом аутентичношћу, мирно снажним присуством чак и када је камери окренут леђима. Он једноставно у потпуности привлачи пажњу. У Јапану је ослобађајуће било то што сам могао у потпуности да посматрам и процењујем глумце.

„Док жене спавају” као да је настао под утицајем јапанског „пинк филма”, филмова за одрасле у реализацији искључиво независних јапанских студија?

Ха, да, ја те филмове називам „романски порно”, неки су наравно веома лоши, а неки веома интересантни. Многи млади јапански уметници су осамдесетих година радили у индустрији студија „Камикацу” и направили неке од веома занимљивих софт порнографских филмова. Многи од мојих филмова су настали под утицајем „пинк филма”, а још на колеџу сам био одушевљен Бертолучијевим „Последњим тангом у Паризу”.

Ваш филм краси и сензуалност?

Ту ми је Китано много помогао. Како је полазна основа за овај филм шпанска прича а експресија сензуалности се разликује од културе до културе, питао сам га шта се у Јапану сматра сензуалним. Он ми је дао неколико корисних књига да прочитам и дао ми много драгоцених идеја. На пример, у јапанској култури позадина женског врата сматра се веома сензуалним, још од времена гејши чија су кимона излагала оку тај део врата. У западној култури ми не размишљамо о врату и његовој привлачности. Код нас све почиње и завршава се на грудима и задњици, а има толико много других ствари које су веома сензуалне.

И у филмовима „Кинеска кутија” и „Центар света” има и еротике и секса и сензуалности међу друштвено неприлагођеним људима?

За филм „Кинеска кутија” много сам истраживао такозвану вишу хонгоншку класу и њен обичај коришћења ескорт-дама и читаву ту међусобну игру коју обе стране играју током одређеног периода док не дође до секса. То се негде имплементирало и у филм „Центар света” о момцима из интернет бизниса који висе по стриптиз клубовима. То је иста врста света а хиљадама километара су далеко. То је оно што је за мене било фасцинантно.

Онда сте холивудском филму „Било где само не овде”, са Сузан Сарандон и Натали Портман, дали емоционалну аутентичност?

То је био инстинкт и моје поверење у истинитост ликова, није било никаквог мог покушаја било каквог емоционалног напумпавања филма. Мислим да је то једини начин на који ја могу да радим, а можда је у томе била грешка. Тај филм није баш најбоље прошао на биоскопским благајнама. Можда зато што су људи због Сузан Сарандон очекивали нешто попут филма „Маћеха” Криса Коламбаса.

Током своје каријере искусили сте и независни и холивудски филм и онда као да сте на тренутак нестали, успорили? Зашто?

Нестао? Нисам. Последњи играни филм који сам снимао пре овог радио сам у Кини – „Снежна латица и лепеза тајни” и с тим је било и много проблема, много стреса због чега сам био баш депресиван. После тог искуства било ми је потребно да побегнем на две године. Добро је било једино то што сам имао право на свој редитељски финални рез.

Али, овај филм је ипак близак вашим коренима?

Још после филма „Последњи провод”, који сам 2006. снимио са Квин Латифом и Тимотијем Хатоном, обећао сам себи да ћу се посветити темама које су мени блиске и да ћу поново радити независне филмове. Онда се догодио филм „Снежна латица и лепеза тајни” који је негде између независног и студијског филма и то је било обесхрабрујуће искуство тако да сам се дефинитивно вратио независној продукцији.

Овај филм се с великим успехом приказивао у Кини, шта је онда било толико обесхрабрујуће и депресивно за вас?

Тај рад с кинеским филмским студијем и стално захтевање да све у филму мора да буде јасно. Јасна свака сцена, јасна свака реч, јасан сваки поглед. Било је то за мене превише. Фрустрирајуће. Зато сам почињући рад на филму „Док жене спавају” рекао себи – нема више јасноће!

Главни јунак овог филма је такође фрустриран, депресиван?

Јесте, он покушава да пронађе нешто ће изразити његову креативност, али и донети му успех. То јесте тешко и јесте фрустрирајуће. Писати нешто у шта верујеш, што је аутентично, а с друге стране бринути да ли ће то људи разумети и прихватити.

Ако бисте ви морали да бирате између креативности и успеха шта бисте одабрали?

Изабрао бих моје ствари. Довољно сам стар да ми не треба да јурим новац. Желим да радим ствари које желим и не бринем шта ће људи рећи. Ако то и публика буде волела – одлично. Мислим да имам у себи довољно сензибилности и хуманости како бих могао да кажем оно што видим и да би то требало да буде универзално разумљиво.

Хуманост нам долази рођењем?

Рођењем, али и окружењем. Рекао сам вам да сам одрастао у католичком окружењу против чега сам се понашао прилично бунтовнички у то време. Сада када се тога сетим ипак мислим да ми је такво одрастање ипак дало доста тога доброг. Дубоко у себи имам хуманости што је веома важно. Ево, рецимо, папа Фрања је веома хумана особа.

На неки начин сте ипак и будиста?

Да, на неки начин. Свиђа ми се шта тибетански монаси кажу. Пробудиш се свако јутро и још си жив и још можеш да ходаш, једеш и причаш, онда си ти веома срећан и благословен. Треба да изађеш тог дана и учиниш нешто што ће благословити и усрећити неког другог. Не самог себе, јер то би било веома себично. Учини нешто за друге. Волим ту филозофију. Снимам филмове још увек верујући да покушавам да кажем нешто што ће имати смисла за друге. Када тако више не буде. Онда ћу стати.

Мотивација више није и у потреби да се доказујете самом себи?

Још има и мало тога, али све мање и мање. Зато што знам ко сам ја креативно. Направио сам толико различитих филмова, радио сам и успешне холивудске филмове и вољене независне филмове и не мислим да сада треба превише да се доказујем. Међутим, треба да се тестирам и на сваком новом пројекту се тестирам.

У филму „Док жене спавају” јунак стално сања исти сан, референца на филм „Дим”?

Да, али у малој дози. Спавање је време велике невиности, уједно и време страха. Танка је линија између спавања и умирања. Понекад се пробудим ноћу и проверавам да ли моја жена још увек дише.

Још сте другар с Полом Остером?

Јесам, можда ћемо поново нешто заједно радити. Волео сам наше разговоре.