Нафта дели Либију

Под окриљем ноћи, и из другог покушаја, индијски танкер „Дистја Амеја” са око 650.000 барела нафте испловио је у понедељак увече из луке Харига на истоку Либије, пут анонимног купца у Уједињеним Арапским Емиратима, јавиле су агенције. Већ јуче „Дистја Амеја” изашла је из територијалних вода Либије, и то упркос покушају новопристигле владе Либије – стациониране у Триполију – да спречи први међународни посао Националне нафтне компаније са седиштем у Тобруку.

Докле ће стићи „Дистја Амеја” и шта ће бити са њеним товаром, за сада је неизвесно. У међувремену, светском тржишту нафте потпуно је јасно да у Либији данас делују две националне нафтне компаније. Једна са седиштем у Триполију, где одскора столује влада Либије у оснивању (под патронатом УН и Запада), и друга у Тобруку, где је седиште донедавно јединог међународно признатог државног парламента.

Ко сме данас да извози нафту из Либије, државе са највећим доказаним резервама ултраквалитетног петролеја, која је пре „арапског пролећа” 2011. године извозила 1,4 милиона барела стратешке сировине, а данас тек 27 одсто те количине?

Обе либијске националне нафтне компаније инсистирају на свом искључивом праву: она из Триполија зато што ту сада борави кабинет који је пробрао УН на крају мукотрпних мировних преговора у јануару. Истовремено, Национална нафтна компанија из Тобрука себи приписује право пословања црним златом, на основу међународно (још) неоспореног легитимитета парламента у граду на крајњем истоку Либије. Највећа налазишта нафте у Либији налазе се иначе на истоку земље и на југозападу.

Да разреши надлежност над нафтом, кабинет Фајиза ел Сараџа из Триполија затражио је ових дана од УН, Европе и афричких суседа помоћ у заштити нафтних налазишта и лука „од могућих напада Исламске државе” .

Одговори међународне заједнице на нафташки и друге апеле нове власти у Либији су опречни.

Нова влада Либије ужива „једнодушну подршку” чланица групације Г-5 (САД, Француска, Великa Британија, Немачка и Италија), поручио је италијански премијер Матео Ренци у Хамбургу, а пренела јуче агенција АНСА.

По Ренцију, Г-5 ће учинити „све што је неопходно да Сараџова влада успе”, уз опаску да би ипак нова влада требало да „формално поднесе захтев за помоћ, не само да га објави”.

Са друге стране, званична Москва поручује да не може признати владу Фајиза Сараџа све док јој парламент у Тобруку не изгласа подршку – као што иначе захтева и мировни споразум УН за Либију.

Без већинске подршке парламента у Тобруку, кабинет Фајиза Сараџа, који је крајем прошлог месеца под заштитом италијанских ратних бродовa допловио из Туниса у Триполи, званично нема легитимитет да делује, па ни да тражи међународну помоћ. А парламент у Тобруку већ три месеца не може да састави кворум да би гласао о влади коју предлажу УН.

У том политичком и безбедносном вакууму, Запад – суочен са ширењем Исламске државе (ИД) у Либији и плимом од око 800.000 избеглица које тамо чекају прилику да се пребаце на северну обалу Средоземља – увелико кује планове за акцију шта ће бити предмет расправе на следећем самиту НАТО-а у јулу у Варшави.

Италијанска министарка одбране Роберта Пиноти најављује да ће се званични Рим на самиту НАТО-а залагати да се међународна оружана акција против ИД у Сирији и Ираку „рекалибрира” за случај Либије. Амерички председник Барак Обама је на викенд самиту Г-5 најавио да су САД спремне да пруже подршку мисији НАТО-а испред територијалних вода Либије ради блокаде путева кријумчара људи.

Истовремено, немачка канцеларка Ангела Меркел сматра да би у бици за стабилизацију Либије требало да буде ангажована европска мисија Евнафор, у садашњем формату познатија као операција „Софија” (од грчке речи „мудрост”). Шведска ових дана упозорава да би за следећу међународну операцију у Либији била неопходна одговарајућа резолуција УН.

Да би Савет безбедности УН изгласао било какву одлуку о мисији за Либију, за то би био потребан захтев њене легитимне владе за помоћ. Либија у овом тренутку такву владу нема, све док, поштујући захтеве мировног споразума УН за ту земљу, парламент у Тобруку не пружи већинску подршку кабинету Фајиза Сараџа.

Ове седмице ни присуство британског министра одбране Питера Хамонда у Тобруку није успело да издејствује гласање тамошњег парламента.

Специјални изасланик УН за Либију, немачки дипломата Мартин Коблер дао је парламенту у Тобруку у понедељак још највише 10 дана да изгласа подршку новој власти.