Зомби Србија

Дубравка Стојановић се изгледа уморила од историографије, па је одлучила да се у једном београдском недељнику окуша у медиологији. Као студију случаја узела је суботњи „Културни додатак” и „Тему недеље”, који су објављени у „Политици” 23. и 24. априла. Написао сам један од текстова за додатак и снажно критички интонирани темат о књизи „Философија паланке”.

Анализу почиње ироничним закључком да је задивљена „интензитетом борбе коју ’Политика’ води против Друге Србије” да би је завршила тврдњом да „то неће одмоћи Другој Србији. Не могу јој ништа, јер ионако не постоји”. Између је сместила гомилу тврдњи које се могу разумети или као склоност теоријама завере или као пројекција, израз веровања да ствари свуда функционишу као у тој њеној „Зомби Србији”.

Стојановићева тврди да никад није било Друге Србије, већ да постоје само „појединци”, грађански активисти које зли аналитичари гурају у ту „конструкцију коју су направили посматрачи”. Ова вуду аргументација пада у воду већ у сусрету с радовима Аљоше Мимице и Ивана Чоловића, који су приредили две књиге о Другој Србији, и текстовима Латинке Перовић, која пише о организованом окупљању против „тоталног јединства” почетком деведесетих.

Читајући текст Дубравке Стојановић, неко би помислио да су у „Културном додатку” о две Србије писали Коста Чавошки, Мило Ломпар или Слободан Антонић. Али, најдужи текст, који отвара додатак, писала је Ана Омаљев, чија је књига „Ми стојимо подељени” објављена ове године у Немачкој, док је у САД дистрибуира „Колумбија јуниверсити прес”, један од најугледнијих издавача, под насловом „Дискурси о идентитету у ’Првој’ и ’Другој’ Србији”.

Ову књигу је у фебруару у Лондону „лансирао” Ерик Горди – један од најжешћих критичара српског национализма, а ту конкуренција тешко да може да буде јача. Гордијев однос према „Политици” илуструју његове тврдње да представља „’Информер’ у фраку” и „симбол одвратне уређивачке политике једног народа”, као и твит: „’Курир’ поново покушава да купи ’Политику’ – па једино може да подигне ниво”. Идеја да неко ауторки која има његову препоруку може да да целу страну и централно место у, наводно, смишљеном нападу на (зомбификовану) Другу Србију тешко да би могла да прође и као научна фантастика.

Морам признати да нисам чуо за Весну Ђукић, другу од пет ауторки и аутора који су у суботу писали о поделама у Србији. Али, млада научница описана је на најпозитивнији начин чак и на милитантно антинационалистичком интернет форуму „Васин свет”, где љутити подмладак Друге Србије свакога ко искаже „н” од српског националног интереса проглашава за нацисту. Верујем да је тешко наћи замерку и трећој ауторки, антрополошкињи Сањи Лазаревић Радак.

Не знам какве и колико велике сотоне у Жарку Требјешанину или мени види Дубравка Стојановић. Али, шта год да мисли, срамотна је њена тврдња да овај избор аутора – чији су текстови објављени на три од десет страница „Културног додатка” – представља израз „политичке патологије, какав је на пример антисемитизам” и давања гласа проблематичним „конструкторима” који би да себе сместе „у топлој утроби Прве Србије”.

Стојановићева је „Тему недеље” дисквалификовала „једноставно” као кршење изборне тишине – „Јер зна се које су странке подржали неки од интелектуалаца које ’Политика’ сврстава у Другу Србију. И зна се да то нису владајуће странке.” Нисам сигуран да би неке од икона Друге Србије лако одговориле на питање кога данас подржавају а кога су подржавале синоћ. Бојим се и да је оно што „сви знају” да из овог идеолошког круга долазе интелектуалци који су 2012. године бирали данашњу власт, а да је многи сада или ватрено подржавају или громогласно ћуте.

Меморија не шкрипи само кад је реч о саборцима. „Не сећам се да су једне дневне новине толики простор посветиле било којем питању”, пише заборавна историчарка. Подсетићу је – јесу, и то баш Радомиру Константиновићу. Прво 5. новембра 2011. године, целих седам страница, а затим 27. октобра 2012, такође у листу „Данас”, нешто скромније – четири странице.

„Данас” је, ипак, превазишао себе када је 6. јануара ове године православним Србима „честитао” Божић објавивши на шеснаест страна „божићни ораторијум Радомиру Константиновићу” из пера редовног колумнисте Златка Паковића. На критике ове непристојне и увредљиве, лажне честитке, аутор је одговорио да „књига о паланци или представа или ораторијум о паланци мора уздрмати паланку, јер ако не уздрма паланку, ви ништа нисте урадили”.

Није ни потребно бројати странице – цео „Данас” понекад више личи на Константиновић фанзин него на дневне новине. Душан Сакић је ту написао да „чудовиште паланачког духа мора свакодневно да буде нахрањено и зато нам је поглед на било који злочин равнодушан, јер је чудовиште у нама задовољно”. Ваљда, пошто ни Друга Србија „не постоји”, не постоје ни ове реченице, ни сав тај зомби простор њеном родоначелнику и његовој отровној „Библији”.

Ако Дубравка Стојановић прошлост анализира као и медије, ослоњена на клевете и амнезију, онда, бојим се, ни њен ауторитет не почива на „савременим наукама”, на које воли да се позива. Ова активистичка научница је део мејнстрима који се ослања на извор моћи који је одавно глобално, а нешто касније и у Србији, постао „Први” – многи верују да је и једини.

Зато је, у једном важном смислу, наша искусна историчарка и новопечена медиолошкиња у праву. Њеној „Зомби Србији” данас нико не може ништа. Нема тог вудуа. Што би рекао Митар Мирић, јачи су од судбине.

Факултет за медије и комуникације