Постизборни утисци

Александар Вучић обезбедио је победом Српске напредне странке снажан мандат за политику евроинтеграција и све болнијих економских реформи, али најубедљивији резултат у историји српског вишестраначја у последњих 26 година плаћен је губитком посланичких места и укидањем монопола проевропских партија које су до сада владале парламентом.

Кампања је разоткрила да је и Србија, као и већи део Европе, захваћена кризом политике: суфицитом популистичких обећања и дефицитом дебате око решавања колекције криза. Са изузетком Прелетачевића и Прилепка из Младеновца, али они су ипак само сатира.

Фреквенција избора – три у четири године – могла би да наведе на погрешан закључак о политичкој нестабилности. Монопол власти напредњака обећава да на политичкој сцени неће бити озбиљнијих потреса, али социјални изазови власти тек стижу из сфере економске неизвесности, па не бих искључио могућност да за две године поново изађемо на биралишта.

Избори су – што због потребе за збијањем редова у временима кризе, што због византијског наслеђа – показали да Србија не пати од кризе лидерства: народу треба вођа, а вођа је током агресивно организоване кампање све учинио да добије народ и својим политичким ривалима максимално сузи простор.

Бирачи су ипак обазриво кренули у потрагу за неким старим, неким новим решењима. Вратили су радикале и на мишиће у скупштину угурали ДС и коалицију СДС-ЛДП-СВМ. Разочарани проевропски блок убацио је у посланичке клупе покрет „Доста је било”, док би тренд српског заокрета удесно требало да буде потврђен преласком цензуса листе ДСС-Двери.

Управо је пребројавање на зачељу оставило горак укус после избора, чија је кампања, најављивана као прљава, прошла без већих инцидената и уз потпуну медијску доминацију лидера СНС-а, који је поново избегао барем један директан ТВ дуел.

Избори су први пут ушли у драматичну завршницу у којој су десети делови процента добили на важности јер одређују не само судбину неких листа, већ и озбиљно утичу на састав парламента, а тиме и на већину којом ће располагати будућа влада.

Чињеница да је Републичка изборна комисија за релативно кратко време обрадила 98 одсто гласова, а да се данима борила да преброји преостала два процента отворила је врата сумњичењима и оптужбама.

Чеда-Борис-Чанак и Санда-Бошко тврдили су да напредњаци све чине да их потопе како би повратили део посланика које су изгубили. И СНС је затражио преглед изборног материјала, што је у реду, тврдећи да су ове две листе преко ноћи катапултиране „под чудноватим околностима”.

Крајње необично, пошто је лидер СНС-а претходно изјавио да су избори „чисти као суза” и да су добили похвале ОЕБС-а. Још је чудније да странка која оствари готово апсолутни резултат говори о изборној крађи.

Вучић није могао да прикрије нервозу, што наговештава да није задовољан изборним резултатом, без обзира на процентуалну убедљивост напредњачке победе. Када се одлучио на ванредне изборе, Вучић је вероватно био вођен идејом да ће изгубити део посланика, да је то исплатива цена за нов мандат, али биће да није очекивао да ће чак толико листа ниског рејтинга прећи цензус.

Неостварених максималистичких амбиција, чији је симбол пораз на београдском Врачару, победа напредњака у Војводини остала је у сенци уласка две антиевропске, проруске странке у скупштину, али и успона покрета Саше Радуловића који су напредњаци покушавали да блокирају где год су стигли.

Оптужбе и контраоптужбе о изборној крађи створиле су амбијент општег неповерења, посебно у институцију звану Републичка изборна комисија. Иронично је, ако не и цинично, да напредњаци траже накнадне контроле изборних резултата, иако је управо њихов лидер својим стилом владавине знатно допринео маргинализацији институција демократске државе.

                                                                                                     ***

Искрено се радујем уласку у парламент нових формација које ће допринети разбијању политичке монолитности. Монополи никад нису добри, посебно за демократију.

                                                                                                     ***

Изборни резултат је озбиљан изазов СНС-а. Да би успешно наставио исцртаним курсом, Вучић ће морати да рашчисти где стоји његова странка која подсећа на пирамиду: врх је проевропски, за преговоре са Приштином, за нормализацију у региону и очување војне неутралности, али што се више иде надоле, страначко тело је више за Русију него за ЕУ, против преговарања и за чврсту одбрану српског национализма у региону.

                                                                                                     ***

Социјалисти су остали усамљена странка левице. Кампања СПС-а била је у знаку незамерања Вучићу у време у коме се говори да би лидер напредњака могао да их искључи из наредне владе. Социјалисти се ионако последњих година више баве тиме како да уђу у власт него аутентичним програмима заштите „жртава транзиције”.

Нова левица била је једна од ретких које су осиромашеним и обесправљеним Србима нудиле идеје социјалне правде. Зашто нису успели да освоје ни један проценат гласова, док су пензионери у знатном броју гласали за лидера ПУПС-а који им је поручио да „не чекају поштара уколико Вучић изгуби”, то је свакако енигма којом треба да се баве политиколози и социолози. Можда и психолози.

                                                                                                     ***

Радикали су изборили трећу позицију. Њихов повратак у скупштински живот је реални скенер земље која последњих година губи евро-ентузијазам и окреће се десном национализму, који спас тражи у православном савезу са Русијом. Присуство критичара из Двери – које Вучић не успева да уплаши – утицаће на политичке токове, а ризици заокрета удесно остају непредвидљиви.

                                                                                                     ***

Поцепана лидерским сујетама и вешто нескривеним жељама неких њених лидера да се понуде Вучићу, кажњавана и даље што је срамно прокоцкала шансе које је имала, проевропска опозиција анемично се збила у групама једноцифреног процента. ДС је изгубио позицију најјаче опозиционе снаге. Старе грађанске партије, са истим старим лидерима, поново су отвориле пут за landslide Вучића који је успео да се јавности, али и Европи, наметне као нов лик од како се 2008. разишао са радикалима.

                                                                                                     ***

Појаве нових политичких опција су прве назнаке незадовољства које Вучића доводе пред раскршће: или ће извући поуке из досадашњег понашања, или ће допустити да повређена сујета одреди да се још више окрене личној власти.