Антисемитизам никада није нестао из Француске

„Клијенткиња” је потресан роман Пјера Асулина, француског писца, биографа, критичара, новинара, полемичара, члана Гонкурове академије и госта овогодишњих Молијерових дана који се у Француском институту у Београду одржавају од 9. до 12. маја 2016. године. Пуна неочекиваних обрта, Асулинова књига, коју је објавио „Албатрос плус”, чита се у даху, а читалац остаје запањен пред људском природом која скрива небројене тајне. Написана с новим погледом како на историјске чињенице тако и на саму ирационалност, бави се анатомијом зла и снагом предрасуда, постављајући суштинска морална питања о времену нацизма и окупације које собом увек носи и извесну мистерију.

Занимају вас табу теме. Да ли их у Француској данас још има?

Не, и додао бих нажалост. Тиранија транспарентности ослободила је језик и јавну љубопитљивост до злоупотреба.

Када је феномен „Виши” престао да буде табу и зашто је уопште био?

Помињати „Виши” и уопштено „колаборацију” дуго је у Француској било забрањено, будући да је то црна и срамна станица наше историје. Тим више што је генерал Де Гол прогласио да су сви Французи или скоро сви учествовали у Покрету отпора, легенда славна и лажна, у чему га историчари нису спречавали. То изненада престаје седамдесетих година с преводом књиге америчког историчара Роберта Пакстона „Вишијивска Француска” која на основу немачких архива показује да је у многим случајевима „Виши” по својим жељама чак надмашивао окупатора. С друге стране, томе је допринело истовремено приказивање документарног филма „Патња и милосрђе” о свакодневном животу под окупацијом једног осредњег града попут Клермон-Ферана.

У вашој књизи пишете: „Постајао сам свестан да је код извесних Француза антисемитизам врста патологије.” Шта сте хтели да кажете? Да ли данас у Француској постоји антисемитизам?

Антисемитизам, код извесних заиста болестан, никада из Француске није ни нестао. После рата званично забрањен, опстао је у старим срединама националистичке деснице. Потом је Жан Мари ле Пен потпуно ослободио антисемитски говор, што је отворило пут оном неспутаном антисемитизму какав је данас на сцени. Као и оном са антиционистичким алибијем или оном безобзирном у предграђима код Француза арапско-муслиманског порекла. Однедавно и у свим срединама, како левичарским тако и десничарским. Заправо, од краја рата наовамо антисемитска реч никада није боље стајала.

Зашто су цвећарка и крзнар главни ликови вашег романа? Да ли је „Клијенткиња” заснована на истинитом догађају?

Први део приче потпуно је истинит и аутобиографски, други део је само могућ.

Какво је ваше мишљење о француско-немачком пријатељству и која је његова будућност?

Француско-немачко пријатељство је чудо које смо дужни да одржимо, истинско чудо када се само помисли на три рата који су супротставили ове земље.

У роману се бавите темама апсолутног зла и предрасудама постављајући морална питања о епохи нацизма и окупације. А данас у доба технологије и глобализма?

Нацизам остаје за 20. век парадигма апсолутног зла док ни комунизам на том плану не заостаје. Разлика је пре свега у расистичкој димензији и вољи за етничким истребљењем. Упркос напретку науке, знања и медицине, био је то век мрака као што је 18. век у Француској био век светлости, просветитељства. 20. век ће остати век тоталитаризама.

У свом тексту „Вечити фашизам” Умберто Еко каже: „Овде смо да се сетимо шта се једном догодило и да свечано изјавимо да њима није дозвољено да то понове”. Која је по вама разлика између садашње фашизације Европе и фашизма тридесетих година?

Неповерљив сам према сувише очигледним историјским аналогијама. Историја понекад замуцкује мада се не понавља. Контекст је данас сасвим другачији, иако има константи које подстичу аналогију: економска криза, незапосленост, бујање национализама, популизам, итд. Познато је колико ми је историја важна, њене поуке, њене лекције… али говорити о „фашизацији Европе” значило би зауставити се на парадигми Другог светског рата по којој је тоталитаризам екстремне деснице парадигма апсолутног зла. Не кажем да га треба занемарити, далеко од тога, али не само што то води у ћорсокак великог тоталитаризма 20. века, већ у обзир не узима ни чињенице својствене 21. веку: повратак религиозности, исламски тероризам, пропаганду кроз нове технологије… све што и чини разлику.

По вашем роману власт је увек у стању да заташка незгодне афере и да уклони осетљиве досијее. Да ли вам је позната нека афера у скоријој историји Француске која је прво заташкана, а потом пукла у скандал?

Убиства политичких личности: Бена Барке, Жана де Брољија, Робера Булена ако није реч о самоубиствима попут оног Пјера Береговоа. Никако не треба заборавити ни аферу Марковић. Ипак, заташкавање је узалудно и краткотрајно, нарочито у ери интернета, па и раније. На крају се ипак све сазна.

Према вашим сопственим речима фасцинирани сте правом природом зла и написали сте „Клијенткињу” да бисте схватили злонамерност људи. Дакле, имате ли одговор?

Дозволите ми да цитирам реченицу из „Лазара” Андреа Малроа: „Још тражим ту тамну зону људске душе где се апсолутно зло супротставља братству.”

Члан сте Академије Гонкур која додељује најпрестижнију литерарну награду у Француској. Да ли су се данас критеријуми за доделу награда снизили или је и само књижевно стваралаштво изгубило на веродостојности под теретом купопродаје свих вредности у свету?

С моје тачке гледишта ни једно ни друго. Данас као и раније за књижевно стваралаштво постоје оне добре године и оне мање добре. И за романескну фикцију може се рећи исто што и за винограде у Бордоу.

(ауторка је преводилац књиге „Клијентикиња”)