Парастос 1. мају

Зашто премијер техничке владе Александар Вучић није грађанима Србије честитао 1. мај? Зашто то није учинио ни председник Србије Томислав Николић, а и један и други нису пропустили прилику да пошаљу ускршње честитке православним верницима?

Ако су Вучић и Николић могли јавно да саопште своју веру у ускрснуће Исуса Христа, били су обавезни да искажу и своју веру у ускрснуће животног и радног положаја милиона Срба чији положај никада није био тежи.

Вучић је, као лидер СНС-а, веома заузет постизборним радњама са „цензус коалицијом”, али то није оправдање да се поруком подршке не обрати маси незапослених или запослених којима су ускраћена елементарна права, укључујући и борбу за друштво једнаких шанси.

Вучић је уочи 1. маја обећао да ће се лично позабавити проблемом запослених у „Јури”, случајем који је постао парадигма социјалне угњетености, а пропуштање да и њима честита Празник рада ствара утисак да се сврстава уз велики капитал из иностранства а не уз раднике земље коју предводи.

Томислав Николић ме такође чуди, истина нешто мање. Без обзира на његову отпорност свему што је „црвено” или на његово приватно црквено неимарство, он је председник свих грађана Србије. То значи и радника или левичара.

Председник је барем могао да се угледа на своју „другу мајку”: јесте и Владимир Путин био на васкршњој служби, али 1. мај се славио у Русији. Више десетина хиљада људи марширало је Црвеним тргом у Москви у оквиру прославе Празника рада.

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин честитао је 1. мај, како ваљда стоји у опису његових обавеза, али за време у коме живимо патетично звуче његове речи да држава Србија не служи ничему другом него да води рачуна о својим грађанима, ,,на првом месту о људима који живе од свог рада”.

Испаде на крају да је 1. мај у Србији био празник малобројних странака са левице, која је венце на споменик Димитрију Туцовићу на београдској Славији полагала у неколико колона.

Ивица Дачић, лидер социјалиста, усамљене партије левице у новом парламенту, међу реткима је честитао празник и поручио да „нико нема право да одустане од борбе за праведнији свет”, мада остаје енигма да ли је порука упућена онима који се на ту тему нису огласили.

Лепо је било чути да СПС подржава стварање друштва у коме ће бити поштована радничка права како би ниво социјалне правде био „на завидном нивоу, као у земљама ЕУ”, али Дачић је тиме само подцртао раскорак пасивног 1. маја у Србији и активних радничких протеста по Европи.

Малобројни црвени барјаци, групице левичара у којима је доминирала седа коса, све то оставља отужан осећај коме су Вучић и Николић додатно допринели пропуштајући да се солидаришу с покличима за једнакошћу, солидарношћу, социјалном правдом и социјалном државом.

Утисак о маргинализацији Празника рада од државног врха допринели су и синдикати, који су, правдајући се Ускрсом, одустали од традиционалних протестних шетњи и окупљања и позвали раднике да седе код куће – како би без „притиска масе” у кругу породице размишљали о моћним послодавцима, отказима, смањењу зарада, минималцима на црно, неплаћеном прековременом раду…

У праву је лидер Нове левице Борко Стефановић који је, полажући венац у амбијенту који је више подсећао на парастос 1. мају него на славље великог међународног празника, рекао да је у Србији синдикално организовање скоро потпуно замрло, док је положај радника све лошији.

Тачно, синдикално организовање, једна од тековина европске демократије, овде је одавно у застоју. Синдикати су наменски подељени, неки њихови лидери су своје идеале компромисно уградили у купопродајне уговоре аминујући Закон о раду или немо посматрајући како се положај радника све више погоршава.

Вучићево и Николићево игнорисање 1. маја је озбиљан пропуст.