Амерички рецепт за бекство од стварности

Шта то спаја Американца, Грка, Јапанку, Британца, Либијца, кипарског Турчина и Србина, а да евентуално није неки рат? Спаја „Бурек”. Мали и симпатичан ескапистички филм сценаристе, редитеља и монтажера Владана Николића, независног америчког филмског аутора.

Овај романтични и позитивистички ситком са зачинским мешавинама фарсе и комиком која повремено застаје негде на пола пута, од оне је врсте филмских творевина што опуштају биоскопске гледаоце. Од „Бурека” мозак не боли, ово је такозвани филгуд филм, разведрава овдашњи биоскопски репертоар.

У маниру америчког независног филма, популарно званог „инди-филм”, са јасном а за мој укус чак превише поједностављеном драматургијом грађеном по принципу почетак–средина–крај, Владан Николић смешта радњу „Бурека” у плаветнило Медитерана. На пешчану плажу најнепосећенијег грчког острва Кронос, којем је усред тешке економске кризе и бог рекао лаку ноћ.

На том малом, туризмом незагађеном месту Николић спаја наизглед неспојиво. Богатог Њујорчанина В. Ц. Рупертса (Вилијам Лирој) што је одсaњао свој амерички сан и без истог у трену нестао, његову расну „неговатељицу” Лили (Кристина Алупи), две типичне српске бленте Мирољуба-Мирка (Сергеј Трифуновић) и Славољуба-Славка (Бранислав Трифуновић) што су уместо на Родос набасали на Кронос, Јапанку а немачку концептуалну уметницу Фуџико (Мари Јамамото) са њеним партнером, британског ди-џеја Френка са амнезијом (Џејсон Гречаник), либијског мигранта Тарека, иначе обожаваоца поезије Јејтса, што га је море избацило на обалу (Ал Наземиан) и кипарског Турчина Адема (Јоргос Нанурис) што је пекарски занат заменио „експорт-импортом“ (хашиша), са банкротираном мештанком Елени (Катерина Мисихрони) која им је са пуно ентузијазма отворила и свој импровизовани дом и таверну са органском миомирисном храном...

Николић из трена у трен, уз све за причу прирођене перипетије, гради и шири тај спонтано и сасвим случајно настао рај на земљи. Оазу мира, пријатељства и љубави међу људима. Утопистичко место за које је наивно помислити да стварно може да постоји, али је угодно гледати га на филмском платну. Добрим делом и заслугом директора фотографије Владимира Суботића и његових играрија са плаветнилом мора, неба и сунца...

Ово није филм неких значајних дубина или детаљно разрађених ликова и њихових мотивација. Није ни филм фасцинантне режије, она се зауставља на занатској тачности. „Бурек” је пре свега филм у којем је Николић оно што је испустио на папиру (у сценарију) надоместио глумачким доприносима. Ту пре свих мислим на кипарског глумца Јоргоса Нануриса (у улози Турчина), на Ал Наземиана (у улози Либијца), на Катерину Мисихрони (Елени) и на браћу Трифуновић који први пут играју заједно на филму. Надам се, не и последњи јер су одличан комичарски тандем...

Немојте ме само терати да се изјасним ко је бољи глумац – Сергеј или Бранислав, јер ћу се извући рекавши да из глумачке породице Трифуновић највише волим тату-глумца Томислава. Штета што и њега нема у овом кипарско-грчко-америчком филму. Био би то добар штос.

Успут, Сергеј је и као Мирко Сергеј кога знамо и волимо. А Бранислав? Њега у „Буреку” на велико задовољство коначно гледамо у комичној филмској улози! Као Славко је минималистичким а крајње уверљивим глумачким средствима открио своје снажне комичке потенцијале. Корисно сазнање...

Николићев „Бурек” стигао је на биоскопски репертоар, па ако вам је до деведесетоминутног одмора од стварности, до николићевско-утопијско-митског Кроноса, сунца, мора и оазе мира, ви изволите.