Američki recept za bekstvo od stvarnosti

Šta to spaja Amerikanca, Grka, Japanku, Britanca, Libijca, kiparskog Turčina i Srbina, a da eventualno nije neki rat? Spaja „Burek”. Mali i simpatičan eskapistički film scenariste, reditelja i montažera Vladana Nikolića, nezavisnog američkog filmskog autora.

Ovaj romantični i pozitivistički sitkom sa začinskim mešavinama farse i komikom koja povremeno zastaje negde na pola puta, od one je vrste filmskih tvorevina što opuštaju bioskopske gledaoce. Od „Bureka” mozak ne boli, ovo je takozvani filgud film, razvedrava ovdašnji bioskopski repertoar.

U maniru američkog nezavisnog filma, popularno zvanog „indi-film”, sa jasnom a za moj ukus čak previše pojednostavljenom dramaturgijom građenom po principu početak–sredina–kraj, Vladan Nikolić smešta radnju „Bureka” u plavetnilo Mediterana. Na peščanu plažu najneposećenijeg grčkog ostrva Kronos, kojem je usred teške ekonomske krize i bog rekao laku noć.

Na tom malom, turizmom nezagađenom mestu Nikolić spaja naizgled nespojivo. Bogatog Njujorčanina V. C. Rupertsa (Vilijam Liroj) što je odsanjao svoj američki san i bez istog u trenu nestao, njegovu rasnu „negovateljicu” Lili (Kristina Alupi), dve tipične srpske blente Miroljuba-Mirka (Sergej Trifunović) i Slavoljuba-Slavka (Branislav Trifunović) što su umesto na Rodos nabasali na Kronos, Japanku a nemačku konceptualnu umetnicu Fudžiko (Mari Jamamoto) sa njenim partnerom, britanskog di-džeja Frenka sa amnezijom (Džejson Grečanik), libijskog migranta Tareka, inače obožavaoca poezije Jejtsa, što ga je more izbacilo na obalu (Al Nazemian) i kiparskog Turčina Adema (Jorgos Nanuris) što je pekarski zanat zamenio „eksport-importom“ (hašiša), sa bankrotiranom meštankom Eleni (Katerina Misihroni) koja im je sa puno entuzijazma otvorila i svoj improvizovani dom i tavernu sa organskom miomirisnom hranom...

Nikolić iz trena u tren, uz sve za priču prirođene peripetije, gradi i širi taj spontano i sasvim slučajno nastao raj na zemlji. Oazu mira, prijateljstva i ljubavi među ljudima. Utopističko mesto za koje je naivno pomisliti da stvarno može da postoji, ali je ugodno gledati ga na filmskom platnu. Dobrim delom i zaslugom direktora fotografije Vladimira Subotića i njegovih igrarija sa plavetnilom mora, neba i sunca...

Ovo nije film nekih značajnih dubina ili detaljno razrađenih likova i njihovih motivacija. Nije ni film fascinantne režije, ona se zaustavlja na zanatskoj tačnosti. „Burek” je pre svega film u kojem je Nikolić ono što je ispustio na papiru (u scenariju) nadomestio glumačkim doprinosima. Tu pre svih mislim na kiparskog glumca Jorgosa Nanurisa (u ulozi Turčina), na Al Nazemiana (u ulozi Libijca), na Katerinu Misihroni (Eleni) i na braću Trifunović koji prvi put igraju zajedno na filmu. Nadam se, ne i poslednji jer su odličan komičarski tandem...

Nemojte me samo terati da se izjasnim ko je bolji glumac – Sergej ili Branislav, jer ću se izvući rekavši da iz glumačke porodice Trifunović najviše volim tatu-glumca Tomislava. Šteta što i njega nema u ovom kiparsko-grčko-američkom filmu. Bio bi to dobar štos.

Usput, Sergej je i kao Mirko Sergej koga znamo i volimo. A Branislav? Njega u „Bureku” na veliko zadovoljstvo konačno gledamo u komičnoj filmskoj ulozi! Kao Slavko je minimalističkim a krajnje uverljivim glumačkim sredstvima otkrio svoje snažne komičke potencijale. Korisno saznanje...

Nikolićev „Burek” stigao je na bioskopski repertoar, pa ako vam je do devedesetominutnog odmora od stvarnosti, do nikolićevsko-utopijsko-mitskog Kronosa, sunca, mora i oaze mira, vi izvolite.