Сам Бог ми је послао Тарковског

Када сам ја средином прошлог века студирао на Академији за филмску уметност, мој мастер је био Борис Израиљевич Волчек. Његов унук Денис Јестигњејев је студирао код мене. Значи, догодила се спирала: ја сам студирао код деде свог ученика! И некада и сада студентско маштање је претпостављало наставак историје уметничке сарадње између редитеља и сниматеља, узајамно прожимање, конгломерат стваралачке и људске сарадње, сједињење. Сарадња између Волчека и Рома била је пример мојој, а моја сарадња са Тарковским, пример следећој генерацији филмских уметника, каже за „Политику” Вадим Јусов (1929), легендарни руски сниматељ и професор на ВГИК-у, један од најзначајнијих овогодишњих Фестових гостију.

Јусов је у Београд пристигао са рестаурираном копијом филма „Андреј Рубљов” Андреја Тарковског (Јусов је био директор фотографије у четири филма Тарковског: „Ваљак и виолина”, „Иваново детињство”, „Андреј Рубљов” и „Соларис”), а поновна пројекција овог филма снимљеног пре 43 године, подигла је фестивалску публику у дворани Дома синдиката на ноге. Филмске вредности и ремек-дела с лакоћом издржавају сваку проверу времена, а пун је погодак што се оваква провера догодила управо у филмском Београду...

Да ли сједињење сниматеља-директора фотографије и редитеља пре свега треба да подразумева узајамно разумевање стваралачких напора и стваралачких циљева?

Сарадња у кинематографији, заједништво у кинематографији је оно што је неопходно. Знамо да писац пише усамљено, сликар слика сам, музику композитор компонује такође усамљен, а филм је сасвим друга врста уметности и искуства, у којем само стваралачко заједништво и јединство у мишљењу омогућава да се нешто постигне. Тарковски није могао да позове самог Баха, али он га је искористио и позвао његову музику, ангажовао младог композитора који је знао да Бахову музику тако културно и с поштовањем обради да је она постала саставни део филма.

Када је настао тренутак Вашег уметничког сједињавања са Тарковским?

Први којем је Тарковски понудио сарадњу био је познати совјетски сниматељ Урусевски, најпознатији сниматељ у историји руског филма, који је снимао „Лете ждралови” и „Непознато писмо”. Тарковски је дакле, иако веома млад, поступио као веома крупан редитељ, знао је да за свој први филм треба да ангажује најбоље. Урусевски је био спречен да прихвати ову понуду и препоручио је мене. Андреј је погледао два-три филма која сам већ снимио и онда ми се обратио. И тако је почело наше заједништво. Почело је са познанством, узајамним разумевањем, па онда и узајамним прожимањем на основу разумевања стваралачких задатака и проблема филмске производње. Нешто касније сам мислио да ми је сам Бог послао тог човека који ми је професију учинио толико занимљивом и снажном. Када смо почели да снимамо „Иваново детињство” Андреју је било 27, а мени 30 година. Сећања је много и она су сабрана у мојој малој новели „Реч о пријатељу”.

Филм „Андреј Рубљов”, захваљујући рестаурацији коју сте Ви лично надгледали у Мосфилму заједно са Кареном Шахназаровим, сада поново може у биоскопе. Када се први пут појавио и на истоку и на западу сматран је за ремек-дело, али какав је третман имао у тадашњем Совјетском Савезу?

У руској култури и културној јавности однос према овом филму стално се мењао. Својевремено је чак био искључиван из наставе о историји филма, да би касније сви о њему говорили као о ремек-делу. Мислим да је пројекат рестаурације овог филма веома значајан. Обновили смо слику уз помоћ дигиталне технологије, пребацили је поново на филмску траку, побољшали смо звук и он је сада најприближнији оригиналу. На овај начин показали смо да уважавамо прошлост и да постоји жеља да се сачува опус и Тарковског и других значајних аутора.

Какав је био Тарковски?

(/slika2)Човек који је још као веома млад разумео природу филма и био велики посвећеник филму. Он је добро разумео све елементе филма, укључујући и значај ликовног израза и пластичности екрана. Био је тих, скроман, никада нисте могли да га чујете да виче или се препире са неким. Круг људи око њега био је круг истомишљеника који су се са великом озбиљношћу и разумевањем односили спрам важности онога што раде. Када смо се припремали за снимање „Рубљова”, одлазили бисмо заједно да неколико пута гледамо Куросавин филм „Седам самураја” и после заједно дискутовали о сваком детаљу. Тарковском је било важно да историјску тему у свом филму, стару 500 година, учини што веродостојнијом што се тиче одеће, оружја, кућа, јахача, понашања коња, динамике. Ту му је Куросава послужио као најбољи узор. Уз Куросаву веома је ценио Бергмана, Пазолинија, Бресона.

Грчки редитељ Тео Ангелопулос ми је у једном разговору рекао да му је Тарковски једном приликом изјавио да је гностик. Шта Ви на то кажете?

Не могу о томе да говорим, не бавим се много анализирањем таквих ствари. Али, за Ангелопулоса могу да кажем да ми се веома свиђају филмови које је радио. Он је редитељ који долази до срца гледалаца.

Ваш славни италијански колега Виторио Стораро рекао ми је да никада себе не назива директором фотографије зато што сматра да је то чисто инжењерство. Он себе зове кинематографер јер је тако блискији уметности, а какав Ви однос имате спрам оног што је Ваша професија?

Нисам против дефиниције професије коју даје Стораро, али што се мене тиче, ако бисте гледали филмове о њему ви бисте у тим филмовима видели како Стораро даје објашњење себе као уметника у филму, али и као занатлије. У Европи је одавно разматрано питање да ли сниматељи могу добити право да себе сматрају уметницима. Међутим ту се појављује и низ оптерећења. Ако себе сматраш уметником онда не можеш добити новца колико желиш, а ако се сматраш занатлијом који „овај шраф” треба да прикачи ту и ту, онда то кошта толико и толико. Сматрам да је припадност сниматеља филму уникатна припадност. Обучавајући своје студенте, ја их не обучавам да буду уметници јер то нема баш јасну дефиницију, а технологија и професија то су веома јасне категорије. Али, човек који се бави нечим ипак је стваралац.

Да ли и Ви својим студентима саветујете да посматрају велика ликовна дела, ренесансних мајстора и свих оних који су откривали свету тај чудесан и важан спој светлости и сенке?

Моји студенти изучавају историју сликарства, а када сам ја студирао имали смо обавезан пријемни испит из цртежа. Ту су традицију сачували једино у кинеској филмској школи. Када сам се спремао да се упишем на факултет, одлазио сам на припреме цртања, седео сам у библиотеци Политехничког музеја и Лењинској библиотеци и изучавао Историју уметности Гнедича, предреволуционарног аутора. Данас не тражимо од студената пријемни испит из цртања, али питањима утврђујемо колико је тај млади човек заинтересован за визуелне уметности.

Шта мислите о дигиталној технологији, хај дефинишен камерама?

Мислим да је то веома добро и да са тим филм има будућност. Компјутерска технологија је једноставна, омогућава чуда, али је ова фантазија углавном без душе и емотивног садржаја. Ипак, у филмској уметности постоји још много скривених могућности.