Друштво мргуда

Овај текст сам почео да пишем пре Васкрса. Нисам журио ни да га завршим – нити да га објавим. Није ми се дало. Као шиљати камичак у ципели – бола ме је помисао да је у сусрет највећем празнику у Срба неприкладно писати о деструкцији и мржњи. Сада, када смо у духу ускршње благости широкогрудо опростили једни другима – журим да отворим срце. Да ми директно из душе као врели восак исцури жалост због бујања зла и пакости, због рушилаштва и мржње којој смо изложени у сваком тренутку и на сваком кораку.

А мржње је на претек – толико да нам дише за врат. Прати нас на улици, на послу, у градском саобраћају, на стадиону, на ТВ екрану, на насловним страницама наших таблоида. Чак и тамо где никада није била и не би смела да буде – у школским двориштима, у чекаоницама здравствених установа и у дечјим обдаништима... Садистичко иживљавање групе набилдованих монструма на плочнику испред стадиона Партизана – актуелни је пример бруталности и мржње, наочиглед случајних пролазника и сигурносних камера; и крста са куполе оближње цркве Светог архангела Гаврила. Ако се не бојимо полиције – плашимо ли се макар Бога? Какав свет остављамо нашим потомцима? Чему се можемо надати?

Када смо, ничим неизазвани, некоме кога знамо, или још прикладније – кога не познајемо, учинили какво добро дело? Јесмо ли у аутобусу уступили своје место некоме? Да ли смо сачекали да у тесној улици испред нас неко безбедно паркира свој аутомобил, или смо одмах притисли на сирену и уз псовке се запитали: „ко му даде дозволу?” Склони да се и уз лабав повод бусамо у прса и дичимо сопственим националним егом –  несмотрено демонстрирамо све већу равнодушност пред деструкцијом коју мобилише наше окружење. Уместо да будемо поштовани и вољени сразмерно достигнућима које постижемо, што смо бољи и успешнији – то нас више мрзе! Или је то данас уистину српски препознатљиви изум? Да се у земљи, на њивама и међ’ шљивама, успех не прашта? С крајњим исходом: постајемо друштво мргуда, лишени креативности и покретачког стимуланса за било какав напредак.

Одговорност за морално посрнуће нације сносимо сви, али суверено предњаче медији и политичари. О насловним странама наше штампе излишно је и говорити. Према тим насловним странама изгледа да је Србија уклета земља у којој се никада ништа лепо и нормално не догађа. Увек је нешто шокантно – убиства, поломљене лобање, раскомадани удови, смрт, несрећа, завист, користољубље, зло... И онда данима, уместо надлежних – пресуђивање, па хушкање, поспешивање сензационализма, распиривање фрустриране глади и маште читалаца уз објављивање најстрашнијих морбидних пикантерија нечије трагичне смрти. А све са циљем да се обезбеди потребан рејтинг и што мања ремитенда на трафикама. Трагична смрт младе певачице из Борче и страшна медијска рашомонијада која траје већ неколико недеља, нажалост, само је један од таквих примера.

О погубним исходиштима ријалити глупости које се емитују на српским националним ТВ фреквенцијама – више нико и не говори. Ужасна творевина тзв. лаке забаве, пошасти и неукуса већ је интегрисана у ткиво наше популације, поготову млађе. С катастрофалним последицама. Несрећници чији су здравствени картони давно изгубљени, невољници са друштвене маргине, пропале естрадне звезде и едуковане проститутке – слепо извршавају морбидне налоге медијских и маркетиншких гуруа, ваљају се по блату, чупају се за косе, фингирају сексуалне ритуале и бесомучно вређају, пљују и туку. И тако држе огледну наставу из деструкције и мржње! Зашто је онда чудно – кад ђак осмог разреда у некој основној школи у Србији столицом гађа наставника географије, или ишамара професорку физике? Оставите децу на миру, па то су видели на телевизији! Или, откуд то да три девојчице у школском дворишту шутирају по глави своју другарицу и гасе јој пикавце по надлактицама? Тражили сте – гледајте.

И на крају – политичари. Поред свог политичког деловања, задатак им је да буду главни промотори културе дијалога, лепог понашања и цивилизованог опхођења; да буду модератори добре атмосфере и духа толеранције у друштву. Нажалост, предизборна и постизборна халабука показала је да се они понашају потпуно супротно. У овдашњем закржљалом демократском ембриону политичари су главни протагонисти бахатости, надмености, нетолеранције, искључивости и мржње по моделу: „што на ум, то на друм”. Без спремности на дијалог, на разумевање и добронамерност, они својом осионошћу, ниподаштавањем различитости и другачијег мишљења – промовишу најгоре облике нетрпељивости и генеришу мржњу као основно средство политичке борбе. А све у име и за рачун Србије.

Последице су већ катастрофалне. Хоћемо ли се пренути? Хоћемо ли се супротставити цунамију деструкције, који нас сваким даном све више запљускује, или ћемо, да и не приметимо, уместо жртве, и сами постати активни огледници, џелати и протагонисти мржње? У друштву које са нама таквима – неће имати ни будућности ни перспективе...

Глумац, сценариста, редитељ