ЗИД У НАШИМ ДУШАМА

Еврохистерија у Србији данас је сасвим непотребна. Јер, и када је Космет у питању, једна је ствар прогласити независност и суверенитет, а сасвим друга преточити то проглашење у реалну самосталност. Једна је ствар на сваки начин хтети и тежити Европи, а сасвим друга како нас Европа види, очекује и жели. Једна је ствар да се у околностима сецесије јужне српске покрајине размишља и о престанку плаћања косметских доларских дугова, јер ето ослобађамо се сиромаха као бескорисног баласта на путу ка Европи, а друга је колико то може бити и расистички став. Јер, увек такав став скандализује људе када се појављује унутар класе која је њима подређена, али се оправдава када је у питању комадање једне нације.

Ах, Европа! Интелектуални уздах Ханса Магнуса Енценсбергера одавно је постао крилатица дангуба без илузија којима Стари континент представља још само материјал за сетно и болно сећање. Но, шта је Европа за Србе? Хитно, егзистенцијално питање? Или појам „Запада” у Србији после 17. фебруара све више бледи? Чињеница је да Европа у вези са Косметом није имала истоветан глас, па је питање сецесије и независности јужне српске покрајине отворило и питање европског идентитета. Ко је онда добродошао, а ко није добродошао у ЕУ? Хришћанска Европа у којој Ватикан, за разлику од ЕУ, прво у случају Ирака, па сада и Космета, наступа са позиција међународног права? И то није нормативни пацифизам који није са овога света, већ инсистирање на томе да ниједна држава не сме слободно да располаже ратом као политичком опцијом.

Заиста, ко може озбиљно да схвати ту данашњу ЕУ која је Београду пред 17. фебруар нудила прво политички споразум о стабилизацији и придруживању, па онда непосредно уочи и одмах после 17. фебруара и сам споразум о стабилизацији и придруживању, и без потпуно окончане сарадње са Хагом, па сада опет неки нови „пакет” споразума? Данас може једно, сутра видећемо, у среду да, у петак свакако, а касније вероватно – сасвим не? При том, план преговора са Србијом, што се тиче ЕУ, садржи довољно нужних излаза да се приступање Србије, ако треба, ипак заустави. Што ће рећи, можемо ми сви заједно да бескрајно обожавамо ЕУ, ако не испунимо све што она захтева – нема нам придруживања. Посебно то око Космета!

Када се боље размисли, Срби су увек тежили Европи, да стигну до маргина европске културе, да дотакну њене најбоље тренутке, да својим интелектуалцима дају велики и изоловани значај и да затим сваки пут изнова потону у своје порекло, словенску традицију и мистику жртвовања. Свети Сава је још у 13. веку описао Србију као земљу „која није на Истоку и није на Западу и премда вероватно осећа источни утицај, делује много окренутије према ономе што се догађа у другом делу света”. И заиста, Србија никада није била земља Истока, готово никада потпуно словенска, никада потпуно православна, потпуно изван старе Теодосијеве линије, никада византијска, никада потпуно потчињена Турцима, никада развијена. Али никада ни потпуно отуђена од идеја прогреса, никада потпуно комунистичка и никада укључена у блокове – у многим тренуцима своје историје је уживала, а још чешће и трпела суштинску екстериторијалност. Да ли је све то довољно да буде трајно и неутрална?

Кроз историју гледано, то је систем вредности који одбацује концепт „стратегије”, изједначавајући га са схватањем „лажи”. То је, пре свега, једна вокација која Србе, готово увек по цену невероватног крвопролића, изнова подстиче да не буду део геополитике, већ да покушају да је одређују, са свим ограничењима на која наилази једна мала и поносна земља, која покушава да се супротстави, као што се често догађало, моћницима планете. И тако – у шест ратова за само последњих сто година. Јер, у српском идентитету појмови као што су истина, или правда, колико год били подложни погрешном тумачењу, остају у центру система живота. Живота који, као последица тога, и даље тече као след крвавих тренутака који су са европског становишта претерани и који су у сваком случају потпуно страни Европљанима у чијим животима доминира све већа „анестезија”. Можда су Срби зато и последњи европски народ за који је душа, са свим оним што она може да садржи, још у центру свега. Само код Срба постоји оно: „Где ће ти душа?”

Између Европе и Срба као да постоји један зид, не само сада због Космета. Прави зид сачињен од осећања, зид саграђен на супротности између мањкавости осећања, с једне стране, и претераности осећања, с друге стране. И све је то још појачано убеђењем просечног Србина да су с оне, западне, стране зида хладноћа и прорачунати грехови скоро увек већи злочин од убиства, под условом да је оно почињено у праведном сукобу.

И сада, ко и како да сруши тај зид?