Моја најдража реч – моје име

У препуној сали Српске академије наука и уметности су своје приступне, получасовне беседе за редовног члана Академије одржали чланови одељења хуманистичких наука.

Говорили су: Јасмина Грковић Мејџор (Обрасци заклињања у историјској перспективи), Миро Вуксановић (Балада о најдражој речи), Коста Чавошки (Слава и бесмртност), Часлав Оцић (Крај рада или ново ропство?) и Михаило Војводић (Берлински конгрес – после 30 година, српски поглед).

Књижевник Миро Вуксановић почео је беседу сећањем на једну емисију, када га је пре десетак година, новинарка упитала: Која је ваша најдража реч. Слушаоци су са симпатијама препричавали његов брз одговор – „моје име”!

Академик Вуксановић је подсетио на породичну историју, на страдања мушких предака током ратова због чега је овај писац понео име које у себи садржи реч „мир” .

– О сањаној речи „мир” и родословним предањима која се повезују, о поделама без смисла и начина, за туђу злобу и поданство, о ратним сирочадима која су населила српску историју, о сестри и мајци које у тој историји лебде као сенке између крстова, о дугим списковима изгинулих без порода, о дринском ратишту и мојковачком примеру, балада о најдражој речи, на Дан острошког свеца, стигла је пред камену страницу у којој је уклесано да реч и име није лако стећи, да их је још теже сачувати; да онај ко зна ко је, ко држи до себе и до оног што је о себи давно дознао, не може да има нешто драже од свог народа речи и свог имена међу таквим речима – испричао је Вуксановић.

Академик Коста Чавошки истакао је у САНУ да не жели да говори о неком важном стручном питању, већ о ономе о чему сви, нарочито у самоћи, размишљају.

– У тежњи да превладају коначност свог живота, чак и обични људи се труде да по нечему буду запамћени. Многи мисле да се то може постићи записом у камену на њиховом гробу, па понеки још за живота подижу себи надгробни споменик. Други опет верују да су деца, коју рађамо, оно што продужава нашу лозу. Постоји, међутим, још један начин који обезбеђује трајно сећање потомства. То су изузетно вредна, а понекад и бесмртна дела, што је управо имао на уму и Флобер када је закључио: „Човек је ништа, дело је све” – рекао је Коста Чавошки.

Према његовим речима, истакнути Хелени и Римљани разликовали су се од савремених политичара у томе што су ови први искрено веровали да и њихова смрт мора бити у служби државе.

– Разликовали су се од савремених политичара који су, бар у нас колико је мени познато, огрезли у корупцији, па им можемо упутити питање с којим је својевремено један аристократа суочио Сулу: „Како би ти забога могао бити поштен кад имаш толики иметак, премда ти отац није оставио ништа?” До тога долази када се властољубље здружи с користољубљем, а истинско славољубље преобрати у трку за што уноснијим положајима и звањима – истакао је Чавошки. 

Лингвиста Јасмина Грковић Мејџор говорила је о обрасцима заклињања као ритуалном чину у свим друштвима у историји.

– Заклетвом се јамчи истинитост, било да је реч о ономе што се догодило или обећању да ће се нешто извршити. Постоје личне и узајамне, заклетве богова, владарске, ратничке, заклетве обичних људи. Заједничко им је да је у питању условна клетва коју клетвеник призива на себе у случају кривоклетства. Отуда је у старосрпском именица клетва – и 'клетва' и 'заклетва'. Ритуал заклињања укључивао је и додиривање сакралних објеката. У Индоевропљана то су били често земља и вода. Са примањем хришћанства мењала се само форма: рука се полагала на олтар, крст, мошти свеца, јеванђеље. Личном заклетвом клетвеник се обавезује на космолошкој равни, док је узајамна заклетва (давање вере) – склапање савеза на социјалној равни. Отуда се именице 'вера' и 'заклетва' у формулама појављују заједно – истакла је Јасмина Грковић Мејџор.

Говорећи на тему „Крај рада или ново ропство?” академик Часлав Оцић је нагласио: Тргујмо, не ратујмо! – ту поруку одлазећим феудалним апсолутистичким монархијама упутио је тржишни капитализам у доласку.

Данас, насупрот тој наизглед мирољубивој транзиционој пароли, превлађује мишљење о привреди као основној сфери сукоба интереса на глобалној равни. Мишљења се разликују према томе да ли се као примарни актери сучељавања виде фирме или државе, односно нације.

У међувремену стално нам се саветује да треба да живимо у миру и стабилности што је еуфемизам за контролу.

Економски империјализам се јавља када једна земља контролише другу и земљу-жртву чини зависном од ресурса „контролора”, на пример, задуживањем. Класична окупација је много ризичнија и скупља.