Moja najdraža reč – moje ime

U prepunoj sali Srpske akademije nauka i umetnosti su svoje pristupne, polučasovne besede za redovnog člana Akademije održali članovi odeljenja humanističkih nauka.

Govorili su: Jasmina Grković Mejdžor (Obrasci zaklinjanja u istorijskoj perspektivi), Miro Vuksanović (Balada o najdražoj reči), Kosta Čavoški (Slava i besmrtnost), Časlav Ocić (Kraj rada ili novo ropstvo?) i Mihailo Vojvodić (Berlinski kongres – posle 30 godina, srpski pogled).

Književnik Miro Vuksanović počeo je besedu sećanjem na jednu emisiju, kada ga je pre desetak godina, novinarka upitala: Koja je vaša najdraža reč. Slušaoci su sa simpatijama prepričavali njegov brz odgovor – „moje ime”!

Akademik Vuksanović je podsetio na porodičnu istoriju, na stradanja muških predaka tokom ratova zbog čega je ovaj pisac poneo ime koje u sebi sadrži reč „mir” .

– O sanjanoj reči „mir” i rodoslovnim predanjima koja se povezuju, o podelama bez smisla i načina, za tuđu zlobu i podanstvo, o ratnim siročadima koja su naselila srpsku istoriju, o sestri i majci koje u toj istoriji lebde kao senke između krstova, o dugim spiskovima izginulih bez poroda, o drinskom ratištu i mojkovačkom primeru, balada o najdražoj reči, na Dan ostroškog sveca, stigla je pred kamenu stranicu u kojoj je uklesano da reč i ime nije lako steći, da ih je još teže sačuvati; da onaj ko zna ko je, ko drži do sebe i do onog što je o sebi davno doznao, ne može da ima nešto draže od svog naroda reči i svog imena među takvim rečima – ispričao je Vuksanović.

Akademik Kosta Čavoški istakao je u SANU da ne želi da govori o nekom važnom stručnom pitanju, već o onome o čemu svi, naročito u samoći, razmišljaju.

– U težnji da prevladaju konačnost svog života, čak i obični ljudi se trude da po nečemu budu zapamćeni. Mnogi misle da se to može postići zapisom u kamenu na njihovom grobu, pa poneki još za života podižu sebi nadgrobni spomenik. Drugi opet veruju da su deca, koju rađamo, ono što produžava našu lozu. Postoji, međutim, još jedan način koji obezbeđuje trajno sećanje potomstva. To su izuzetno vredna, a ponekad i besmrtna dela, što je upravo imao na umu i Flober kada je zaključio: „Čovek je ništa, delo je sve” – rekao je Kosta Čavoški.

Prema njegovim rečima, istaknuti Heleni i Rimljani razlikovali su se od savremenih političara u tome što su ovi prvi iskreno verovali da i njihova smrt mora biti u službi države.

– Razlikovali su se od savremenih političara koji su, bar u nas koliko je meni poznato, ogrezli u korupciji, pa im možemo uputiti pitanje s kojim je svojevremeno jedan aristokrata suočio Sulu: „Kako bi ti zaboga mogao biti pošten kad imaš toliki imetak, premda ti otac nije ostavio ništa?” Do toga dolazi kada se vlastoljublje združi s koristoljubljem, a istinsko slavoljublje preobrati u trku za što unosnijim položajima i zvanjima – istakao je Čavoški. 

Lingvista Jasmina Grković Mejdžor govorila je o obrascima zaklinjanja kao ritualnom činu u svim društvima u istoriji.

– Zakletvom se jamči istinitost, bilo da je reč o onome što se dogodilo ili obećanju da će se nešto izvršiti. Postoje lične i uzajamne, zakletve bogova, vladarske, ratničke, zakletve običnih ljudi. Zajedničko im je da je u pitanju uslovna kletva koju kletvenik priziva na sebe u slučaju krivokletstva. Otuda je u starosrpskom imenica kletva – i 'kletva' i 'zakletva'. Ritual zaklinjanja uključivao je i dodirivanje sakralnih objekata. U Indoevropljana to su bili često zemlja i voda. Sa primanjem hrišćanstva menjala se samo forma: ruka se polagala na oltar, krst, mošti sveca, jevanđelje. Ličnom zakletvom kletvenik se obavezuje na kosmološkoj ravni, dok je uzajamna zakletva (davanje vere) – sklapanje saveza na socijalnoj ravni. Otuda se imenice 'vera' i 'zakletva' u formulama pojavljuju zajedno – istakla je Jasmina Grković Mejdžor.

Govoreći na temu „Kraj rada ili novo ropstvo?” akademik Časlav Ocić je naglasio: Trgujmo, ne ratujmo! – tu poruku odlazećim feudalnim apsolutističkim monarhijama uputio je tržišni kapitalizam u dolasku.

Danas, nasuprot toj naizgled miroljubivoj tranzicionoj paroli, prevlađuje mišljenje o privredi kao osnovnoj sferi sukoba interesa na globalnoj ravni. Mišljenja se razlikuju prema tome da li se kao primarni akteri sučeljavanja vide firme ili države, odnosno nacije.

U međuvremenu stalno nam se savetuje da treba da živimo u miru i stabilnosti što je eufemizam za kontrolu.

Ekonomski imperijalizam se javlja kada jedna zemlja kontroliše drugu i zemlju-žrtvu čini zavisnom od resursa „kontrolora”, na primer, zaduživanjem. Klasična okupacija je mnogo rizičnija i skuplja.