За све је крив Зоран Христић

У години у којој је ушао у осму деценију живота, Зоран Симјановић саставио је један подужи списак јубилеја. И на њему избројао, ни мање ни више, него 49 важних датума који су њему, и не само њему, обележили живот.

А све јe, заправо, почело са „Гитаријадом” која је за нашег познатог композитора, аутора ванвременских музичких нумера из чувених ТВ серија и филмова, можда и најважнији догађај у животу. Догађај који му је променио живот.

– Зашто ми је „Гитаријада” важна? Као прво, „Елипсе” су тада, пре пола века, победиле и то је био сјајан догађај. Трајао је три дана. Цео Београд је био тамо. „Гитаријада” је значајна и јер је Зоран Христић писао музику за филм „Немирни” Кокана Ракоњца, а пошто се у њему ради о младима који краду кола и почињу промене у друштву, Кокан је тражио да нека рок група свира Зоранову музику. Осим тога, у филму има и једна нумера „Елипса”. Зато су нас звали на разговор у хотелу „Славија”, видели да смо нормални па су нас ангажовали. Зоран ми је тада рекао да не зна да пише за рок групе, питао ме шта да ради. Рекао сам му: „Напиши хармоније, мелодије, бас линију а остало ћу ја да средим” – препричава нам Симјановић.

И тако је и било.

– Дошао је на пробу и видео да је то све супер. Онда ме је упитао: „Шта ти студираш?” „Права”, одговорио сам му. „Јеси ли ти нормалан?! Што студираш права када си толико талентован?!”, згрануо се он. „Немам средњу музичку”, рекао сам му, а он мени да и не морам да имам ако желим да упишем Академију. И то ми је променило живот. Да није било „Гитаријаде”, данас бих био правник. Зоран Христић је главни кривац за све што ми се касније десило. Положио сам пријемни испит, уписао Академију и даље је историја – прича Зоран Симјановић.

И Дом омладине је посебним словима уписан у историју живота и рада композитора Симјановића. Уз радне акције ницало је ово здање али су се и рађале нове Симјановићеве композиције.

– Отвориле су га „Елипсе”. Давне 1962. године са другарима из гимназије био сам на радној акцији на Ади Циганлији. Командант акције био је Гиле Ђурић. Он је део од новца који је добијен од државе усмерио у градњу Дома омладине. Баш од новца са радне акције на Ади на којој смо ми радили почела је градња Дома омладине зато се на почетку звао и Дом радних бригада, који смо ми потом и отворили – прича композитор који у своју бележницу уписује и 45 година, а можда и 46, од настанка чувене радијске шпице за Студио Б. Музике коју је, наравно, он компоновао.

– Постоји полемика да ли је 46 или 45 година, једни мисле да је музика настала пре почетка рада Студија Б, а ја мислим другачије. Свеједно, ту је негде. Звали су ме да направим шпицу за градску радијску станицу. Једна од најлепших српских световних композиција, Мокрањчев „Козар”, пао ми је на памет у првом тренутку као добар избор за сигнал. Направио сам снимак, али онда смо отишли на одобравање које је било у „Борби”. Драган Марковић, директор Студија Б, и ја уђемо у „Борбу”, у једну велику просторију у којој су у полумраку седела нека тројица. Као Велики брат. Носио сам касетофон са музиком. Притиснуо сам дугме, крене музика и заврши се. Један каже: „Мени ово личи на Слободну Европу”. „Ако је Мокрањац писао за Слободну Европу, онда јесте”, одговорио сам а он ће: „А Мокрањац писао? Онда уреду!” и ... тако крене и та прича са Студијом Б – присећа се Зоран Симјановић.

У тефтеру нашег прослављеног аутора филмске и телевизијске музике сјајним словима се издваја прича од пре четири деценије о раду на музици за култну серију „Грлом у јагоде” у који је, изгледа, и бог умешао своје прсте.

– То је серија о којој не треба ништа да се каже. Срђан Карановић је инсистирао да ја пишем. Тада сам први пут постао религиозан и замолио сам бога да музика успе. Да не упропастим Ђиђи серију. И бог ми је услишио неверничку молбу. Та музика је постала симбол целе једне генерације – сматра Симјановић који је под истим бројем 40 година обележио и рад са Гораном Марковићем на филму „Специјално васпитање”.

– То је мој први филм и као и све прво у животу, највише га волим. И за ту музику је везана једна интересантна прича. Била је 1976. и Горан и ја смо играли тенис у Пули током Пулског фестивала. Пролазили су поред нас чланови жирија и, одједном, кренуле информације да ја гарантовано добијам „Златну арену”. Сваки дан је бивало све горе, све већи притисак. И ја поверујем да ћу добити награду. Одемо на прес конференцију да узмем награду. А награду је добио Боро Таминџић за „Бештије”. Као да ме неко звекнуо маљем по глави. Прође 20 година. Сретне ме Никола Поповић, црногорски продуцент, и каже ми: „Слушај, Симке, оно за 'Специјално васпитање'... Ти си добио награду али ја сам отишао и рекао: 'Немојте, људи, Боро је диван човек. Одличан композитор и неће више писати. А овај је млад човек. И тако би.” Али, Бора ми се реванширао и не знајући. Има фестивал у Мојковцу и награда за музику која се зове „Бора Таминџић”. Тамо сам добио награду за филм „У име оца и сина” – каже Симјановић.

На наше питање како би сумирао првих седамдесет година живота композитор задовољно каже:

– Као један срећан живот. Живео сам у једном периоду када није било рата до оног из 1999. године. Познавао сам дивне људе са којима сам дивне ствари радио. Никада не бих мењао овај живот. Када бих се поново родио молио бих бога да исти живот проживим. Сваки пут када ми доделе награду за животно дело, а имам их више, ја кажем: „Људи, нисте ме се решили овом наградом!”

Да је то тако говори и најновија награда на фестивалу у Њујорку за музику у филму „Марио је гледао море заљубљеним очима” младе словеначке редитељке Светлане Драмлић. Филм је добио награду и за тон која се додељује у Кану на фестивалу. И то је, до сада, највећа награда коју је неко добио за примењену музику код нас и то у конкуренцији од ни мање ни више него 1.400 филмова.