Za sve je kriv Zoran Hristić

U godini u kojoj je ušao u osmu deceniju života, Zoran Simjanović sastavio je jedan poduži spisak jubileja. I na njemu izbrojao, ni manje ni više, nego 49 važnih datuma koji su njemu, i ne samo njemu, obeležili život.

A sve je, zapravo, počelo sa „Gitarijadom” koja je za našeg poznatog kompozitora, autora vanvremenskih muzičkih numera iz čuvenih TV serija i filmova, možda i najvažniji događaj u životu. Događaj koji mu je promenio život.

– Zašto mi je „Gitarijada” važna? Kao prvo, „Elipse” su tada, pre pola veka, pobedile i to je bio sjajan događaj. Trajao je tri dana. Ceo Beograd je bio tamo. „Gitarijada” je značajna i jer je Zoran Hristić pisao muziku za film „Nemirni” Kokana Rakonjca, a pošto se u njemu radi o mladima koji kradu kola i počinju promene u društvu, Kokan je tražio da neka rok grupa svira Zoranovu muziku. Osim toga, u filmu ima i jedna numera „Elipsa”. Zato su nas zvali na razgovor u hotelu „Slavija”, videli da smo normalni pa su nas angažovali. Zoran mi je tada rekao da ne zna da piše za rok grupe, pitao me šta da radi. Rekao sam mu: „Napiši harmonije, melodije, bas liniju a ostalo ću ja da sredim” – prepričava nam Simjanović.

I tako je i bilo.

– Došao je na probu i video da je to sve super. Onda me je upitao: „Šta ti studiraš?” „Prava”, odgovorio sam mu. „Jesi li ti normalan?! Što studiraš prava kada si toliko talentovan?!”, zgranuo se on. „Nemam srednju muzičku”, rekao sam mu, a on meni da i ne moram da imam ako želim da upišem Akademiju. I to mi je promenilo život. Da nije bilo „Gitarijade”, danas bih bio pravnik. Zoran Hristić je glavni krivac za sve što mi se kasnije desilo. Položio sam prijemni ispit, upisao Akademiju i dalje je istorija – priča Zoran Simjanović.

I Dom omladine je posebnim slovima upisan u istoriju života i rada kompozitora Simjanovića. Uz radne akcije nicalo je ovo zdanje ali su se i rađale nove Simjanovićeve kompozicije.

– Otvorile su ga „Elipse”. Davne 1962. godine sa drugarima iz gimnazije bio sam na radnoj akciji na Adi Ciganliji. Komandant akcije bio je Gile Đurić. On je deo od novca koji je dobijen od države usmerio u gradnju Doma omladine. Baš od novca sa radne akcije na Adi na kojoj smo mi radili počela je gradnja Doma omladine zato se na početku zvao i Dom radnih brigada, koji smo mi potom i otvorili – priča kompozitor koji u svoju beležnicu upisuje i 45 godina, a možda i 46, od nastanka čuvene radijske špice za Studio B. Muzike koju je, naravno, on komponovao.

– Postoji polemika da li je 46 ili 45 godina, jedni misle da je muzika nastala pre početka rada Studija B, a ja mislim drugačije. Svejedno, tu je negde. Zvali su me da napravim špicu za gradsku radijsku stanicu. Jedna od najlepših srpskih svetovnih kompozicija, Mokranjčev „Kozar”, pao mi je na pamet u prvom trenutku kao dobar izbor za signal. Napravio sam snimak, ali onda smo otišli na odobravanje koje je bilo u „Borbi”. Dragan Marković, direktor Studija B, i ja uđemo u „Borbu”, u jednu veliku prostoriju u kojoj su u polumraku sedela neka trojica. Kao Veliki brat. Nosio sam kasetofon sa muzikom. Pritisnuo sam dugme, krene muzika i završi se. Jedan kaže: „Meni ovo liči na Slobodnu Evropu”. „Ako je Mokranjac pisao za Slobodnu Evropu, onda jeste”, odgovorio sam a on će: „A Mokranjac pisao? Onda uredu!” i ... tako krene i ta priča sa Studijom B – priseća se Zoran Simjanović.

U tefteru našeg proslavljenog autora filmske i televizijske muzike sjajnim slovima se izdvaja priča od pre četiri decenije o radu na muzici za kultnu seriju „Grlom u jagode” u koji je, izgleda, i bog umešao svoje prste.

– To je serija o kojoj ne treba ništa da se kaže. Srđan Karanović je insistirao da ja pišem. Tada sam prvi put postao religiozan i zamolio sam boga da muzika uspe. Da ne upropastim Điđi seriju. I bog mi je uslišio neverničku molbu. Ta muzika je postala simbol cele jedne generacije – smatra Simjanović koji je pod istim brojem 40 godina obeležio i rad sa Goranom Markovićem na filmu „Specijalno vaspitanje”.

– To je moj prvi film i kao i sve prvo u životu, najviše ga volim. I za tu muziku je vezana jedna interesantna priča. Bila je 1976. i Goran i ja smo igrali tenis u Puli tokom Pulskog festivala. Prolazili su pored nas članovi žirija i, odjednom, krenule informacije da ja garantovano dobijam „Zlatnu arenu”. Svaki dan je bivalo sve gore, sve veći pritisak. I ja poverujem da ću dobiti nagradu. Odemo na pres konferenciju da uzmem nagradu. A nagradu je dobio Boro Tamindžić za „Beštije”. Kao da me neko zveknuo maljem po glavi. Prođe 20 godina. Sretne me Nikola Popović, crnogorski producent, i kaže mi: „Slušaj, Simke, ono za 'Specijalno vaspitanje'... Ti si dobio nagradu ali ja sam otišao i rekao: 'Nemojte, ljudi, Boro je divan čovek. Odličan kompozitor i neće više pisati. A ovaj je mlad čovek. I tako bi.” Ali, Bora mi se revanširao i ne znajući. Ima festival u Mojkovcu i nagrada za muziku koja se zove „Bora Tamindžić”. Tamo sam dobio nagradu za film „U ime oca i sina” – kaže Simjanović.

Na naše pitanje kako bi sumirao prvih sedamdeset godina života kompozitor zadovoljno kaže:

– Kao jedan srećan život. Živeo sam u jednom periodu kada nije bilo rata do onog iz 1999. godine. Poznavao sam divne ljude sa kojima sam divne stvari radio. Nikada ne bih menjao ovaj život. Kada bih se ponovo rodio molio bih boga da isti život proživim. Svaki put kada mi dodele nagradu za životno delo, a imam ih više, ja kažem: „Ljudi, niste me se rešili ovom nagradom!”

Da je to tako govori i najnovija nagrada na festivalu u Njujorku za muziku u filmu „Mario je gledao more zaljubljenim očima” mlade slovenačke rediteljke Svetlane Dramlić. Film je dobio nagradu i za ton koja se dodeljuje u Kanu na festivalu. I to je, do sada, najveća nagrada koju je neko dobio za primenjenu muziku kod nas i to u konkurenciji od ni manje ni više nego 1.400 filmova.