КРЕМАЉСКИ ТАНДЕМ

Дилема је засад разрешена само формално: уз отворену подршку најпопуларнијег постсовјетског лидера, Дмитриј Медведев је лако изабран за новог председника Русије, па је нови шеф Кремља свом ментору намах захвалио нудећи му положај премијера. Пошто је добио „пристојну, компетентну, ефикасну, савремену особу с којом је могуће радити у тандему”, Владимир Путин је прихватио понуду свог изабраника.

Друга дилема остала је неразрешена: да ли земља која је увек тражила баћушке уопште може да се навикне на овакву поделу улога? Да ли ће Путин уважавати ауторитет човека коме је сам дао ауторитет функције у систему у коме председник има огромна овлашћења? Да ли је досадашњи председник, који је уз помоћ војно-кагебеовског апарата спречавао сваку конкуренцију власти и јачао централну позицију Кремља спреман да слуша туђе команде? Да ли је у партнерски однос с Медведевом ушао како би ауторитарно контролисао владу и целокупну власт и спремао се да можда 2012. поново постане председник?

Има још питања. Већина полази од тога да је Путин исписао скрипта свом наследнику, а шта уколико Медведев активира неки свој сценарио на чију је реализацију стрпљиво чекао у Путиновој сенци? Шта уколико се отргне од свог патрона по истом рецепту по коме је Путин то учинио Борису Јељцину?

Новија историја је попуњена примерима који показују да је више оних који су се „отели” својим менторима него послушника. Стаљин је заменио умирућег Лењина и елиминисао Троцког и Бухарина. Хрушчов се обрачунао са Стаљином. Брежњев је Хрушчова као „заслужног пензионера” послао у дачу. Горбачов је постављен како би остварио кагебеовску визију комунизма Андропова и Черњенка, а сахранио је реални социјализам и његову командну економију. Јељцин никако није волео творца гласности и перестројке.

Пре него што ће одступити, Јељцин је променио мини колекцију премијера тражећи наследника који ће обезбедити демократију и тржишну привреду, али и богатство његове „породице” и пријатеља олигарха. Одабрао је Путина, дотле мало познатог шефа обавештајне службе. Послушао је савет Бориса Березовског. Обојица су веровали да је тихи апаратчик демократа у души.

Не значи да није, али по формули „особене руске демократије”, уз доста контрадикторности. Путин је поборник вишепартијске демократије, али и централизације моћи. Он је за тржишну привреду, али жели да држава контролише расподелу богатства. Иако је у почетку обећавао „диктатуру закона”, Путин се касније није либио да изазове сопственој моћи ограничи на начин због кога су га на Западу последњих година називали „ауторитарцем” бољшевичког типа.

Путин је истина сачувао Јељцинову „фамилију”, али је Березовског и медијског магната Гусинског приморао на егзил, а бојара нафте Ходорковског отерао у затвор. Добро је савладао лекцију да или сам повлачиш конце или те пут из Кремља води у изолацију, можда и на гробље. Још боље је изучио било свог народа који воли да има вођу. Није битно да ли је то цар, генерални секретар, председник или премијер.

Шта је од тога научио Медведев? Као шеф Путиновог штаба надгледао је конструкцију садашњег чврстог система. Откако је 2005. изабран за вицепремијера, нигде се није истрчавао. Током осам година извршавао је наредбе силовика из војног и обавештајног миљеа комбинујући политику Кремља с новцем којим је био задужен као шеф борда директора енергетског колоса „Гаспром”.

Иако слови за либералнијег од Путина, тешко да ће Медведев мењати курс руске спољне политике: док је деведесетих година преовлађујућа идеја у Русији била да земља треба да се интегрише у Запад и да постане члан западних клубова, укључујући НАТО и ЕУ, данас је доминантан став да је Русија одувек била и да ће остати независан играч на светској сцени.

Заборавимо на Путине овде који би да га имитирају, али Путин тамо се осетио довољно снажан да се сукоби са Западом на разним фронтовима. У Минхену је најавио тврд и независан курс. Неуобичајено оштро је критиковао унилатерализам и милитаризам САД, као и експанзију НАТО према Русији, поредећи спољну политику Вашингтона с нацистичком Немачком. Косово и амерички „ракетни штит” у Пољској и Републици Чешкој су најеклатантнији примери.

Путин је у земљи сузбијао гласове протеста и протерао многе невладине организације. Промовишући нови патриотизам обрушио се на негативно приказивање совјетске прошлости у уџбеницима историје – јер су их писали аутори који су добијали стране стипендије. Онда су објављени нови који за Стаљина кажу да је био „контрадикторна” фигура коју једни сматрају злом, а други „херојем” Великог отаџбинског рата. Хм.

Од Медведева се не очекује оштра реторика, али оно што Владимир Владимирович каже тврдо, „Путин са осмехом” говориће блаже. При том ни председник ни премијер неће тражити конфронтацију са Западом већ само редефинисање међусобних односа. Колико Русији треба западни новац, толико Западу треба руска енергија. Прагматично.

Што се Србије тиче, за очекивати је да ће нови председник наставити политику јачања руског ауторитета у овом региону користећи недостатак лидерства ЕУ и америчку преокупацију Ираком и Блиским истоком. Оружје те политике остаје исто – Косово и енергија.

Када се подвуче црта, реално гледано, Медведев нема разлога да изневери свог претходника. Он је део победничког тима и Русија је на биралиштима показала чија упутства следи. Русима је много важнији просперитет који су добили током Путина и који очекује од Медведева, него што су придике Западне о ограничавању слобода.

Путин свакако остаје на власти. Руси су знали да ће тако бити с човеком који је у својим рукама концентрисао највећи ауторитет у постсовјетском времену. Немају против тога ништа јер динамични лидер није допустио да се разнесе или у транзиционој корупцији разграби богатство ненадано стечено великим светским скоком цена енергије. Омогућио је бољи живот а при том је Русији повратио достојанство и значајну улогу у светским пословима.

Тако посматрано, Путинова сеоба с другог кремаљског спрата у седиште владе је чиста техника. Он власт носи са собом. Штавише, будући премијер моћи ће да узврати критичарима који говоре да руски председнички систем погодује „чврстој руци”. Моћи ће да каже да влада по демократском парламентарном моделу. Што то није у складу с „вертикализацијом” власти коју је промовисао током осам година постаје неважно.

Русија је многима тајна. Али, ако су вероломства код смене наследника готово пракса, историја је такође показала да су многа обећања остала неиспуњена. Хрушчовљева дестаљинизација завршила је у стагнацији Брежњевљеве ере. Јељцинова демократизација створила је Путинову ауторитарност. Како што је једном рекао Јељцинов премијер Черномирдин: „Желели смо боље, али испало је као и увек”.