Oдсуство идентитета

Текст „Лице од стакла” Марије Караклајић, који представља догађај убиства у ресторану, из различитих углова, напето трагајући за истином, може се дефинисати као постдрамски, због специфичног, дубинског експериментисања са формом. То подразумева нестајање линеарне нарације, фигурације и миметичке илузије, односно радикално истраживање времена и простора извођења, због чега је текст донекле близак драматургији Ренеа Полеша, Фалка Рихтера или Мартина Кримпа.

Редитељка Ања Суша инвентивно је искористила отворену форму текста, фокусирајући се на студирање односа између глумаца и ликова, на формалном плану представе, односно, у идејном погледу, на проблеме губитка индивидуалних идентитета, опште друштвене анксиозности итд. У представи нема сталних, фиксираних ликова; они су флуидни и нестабилни. Глумци Дамјан Кецојевић, Душан Мурић, Јелена Илић, Сена Ђоровић и Стефан Штереф играју фрагменте различитих, неутврђених ликова, међусобно мењајући улоге (мајке, сина, конобарице, комшије итд.). Ово одсуство фиксних идентитета на сцени је изазовно за анализу релације између глумца и лика, односно деконструкцију премисе традиционалног, аристотеловског театра – изједначавања глумца и лика. Глумци најчешће играју безлично и механички, вештачки мењајући темпо, чиме се, између осталог, сугестивно изражава једна од основних идеја – проблематизација фрагментирања и нестајања субјекта у данашњем, глобализованом, масмедијском друштву.   

Радња се дешава у ресторану једног тржног центра, сведено, стилизовано означеног (сценографија Игор Васиљев), симболом помамне потрошње, која функционише као покушај негирања празнине и одсуства смисла у свакодневном животу данашњег човека. У представи је тај индикативни, лудачки, а ефемерни, конзумеризам типично изражен у укључивању гомиле папирних кеса, по којима актери стално нешто пребирају. Карактеристична је и нека врста визуелне поезије, коју стварају светлосни контрасти, посебно узбудљиви у сценама које се играју у једној издвојеној просторији, провидних зидова, што има и метафоричко значење.

Веома је важан кореографски аспекат представе (покрет Душан Мурић), нарочито у уводној, невербалној сцени, која опипљиво изражава дух времена, чињеницу болног бесмисла у комуникацији, када смо претрпани знаковима који немају значење. Музика је у функцији потенцирања драмске тензије (композитор Владимир Пејковић), али и грађења ироничног коментара (у уводним сценама је нпр. блага и идилична, насупрот тмурној реалности радње).

Представа „Лице од стакла” је посебно вредна у контексту српске продукције, јер истражује и помера границе преовлађујућег, традиционалистичког и конвенционалног израза. Она припада пољу постдрамског театра који храбро редефинише сценски језик, у схизоидном времену које захтева његове структуралне промене. Форма текста/представе, изломљена и нестабилна, јесте, дакле, значење per se, рефлексија крхкости и распарчаности идентитета данашњег човека, због чега он постаје серијски осакаћено, трауматизовано биће.