Хавана за реформе без шок терапије

Деведесет година је било потребно да један амерички председник дође у званичну посету Куби, а те „историјске” фотографије већ лагано одлазе у заборав услед непрекидног прилива нових углавном драматичних вести које нам говоре о нестабилности света у коме живимо.

Обамина посета Хавани била је препуна симболизма већ од самог доласка на међународни аеродром који сада носи име Хосеа Мартија – легендарног борца за независност Кубе и целе Латинске Америке – или полагања цвећа на његов споменик на Тргу револуције, односно говора у Великом позоришту Хаване, где је углавном истицао значај јачања предузетничког сектора, који према тумачењима америчких кубанолога може представљати зачетак промена у пословној сфери и у другим секторима кубанског друштва.

Ипак, након Обамине посете постало је јасно је да о судбини ове земље неће одлучивати САД или нека друга сила већ кубански народ, који од 1959. године пролази кроз динамичан и свеобухватни револуционарни период .

И сам свестан ове чињенице, то јест историјског контекста у коме је Куба суверена, независна и међународно призната држава и у којој власт има револуција са легендарним лидерима на челу, указује на високи степен прагматичности америчке политике према тој земљи. Нема никакве сумње да је Обама свесно прихватио реалност да се односи са Кубом морају заснивати на узајамном уважавању, једнакости, реципроцитету и, најзад, признавању легитимитета револуционарне власти.

Ова ситуација изненадила је кубанологе, који углавном још увек раде на америчким универзитетима или у специјализованим институтима и били су веома активни у изучавању Кубанске револуције и осмишљавању разних метода борбе против револуционарне власти. Додатно их је забринула и вест да се Обама у катедрали састао са кардиналом Хаимеом Ортегом, највишим представником Католичке цркве на Куби, једним од главних актера у процесу њене политичке транзиције и економске модернизације. При томе, не треба заборавити да је непосредно уочи Обамине посете на том истом аеродрому Хосе Марти у Хавани дошло до сусрета руског патријарха Кирила и папе Фрање, што је уједно био и први сусрет такве врсте после скоро хиљадугодишње поделе хришћанства на источну и западну цркву.

После ова два значајна међународна догађаја одржан је и шести конгрес КП Кубе, и то после 14 година, мада је статутом предвиђено да се одржава сваке пете године. Кубански комунисти одлучили су се за мирну транзицију, уз иницирање и неговање политичког дијалога, очување социјалних достигнућа, уз неминовно спровођење економске реформе постојећег социјалистичког модела. У пракси, ради се де факто о трансформацији друштвено-економског модела успостављеног револуцијом, то јест сету мера усмерених на укидање дуалног монетарног система, смањивање државне администрације, јачање малих и средњих предузетника, посебно у пољопривредном сектору, и подстицај страним инвестицијама, економско отварање, модернизацију и подизање ефикасности кубанског економског модела, који мора бити „друштвено одговоран, просперитетан и одржив”. Очекује се да сви ти реформски закони омогуће бржи опоравак посустале и технолошки застареле кубанске економије уз настојање да буде што мање жртава транзиције.

Све ово указује да се Куба већ више година налази у процесу економске транзиције, пошто предузете економске мере нису само козметичке природе, посебно одлука о отварању земље за стране инвестиције, што подразумева и пружање гаранција инвеститорима, убрзани процес економске децентрализације уз постепено смањивање државног интервенционизма, али и укидање бонова за снабдевање и других видова помоћи.

Револуционарни преображај Кубе дао веома позитивне резултате. Пре свега, уочљива је еманципација, развој образовања, науке, здравства, захваљујући чему је просечни животни век подигнут на 75 година.

Уз све то, очигледно је да се званична Хавана залаже за тзв. кубански пут реформи и процес транзиције. Ова стратегија оштро критикује шок терапију као меру и начин трансформисања економског система једне земље по рецептима неолибералне школе. Кубанско оштро супротстављање неолибералној школи базира на темељним проучавањима негативних последица које су уочене у појединим земљама Латинске Америке, али и у Русији и неким другим бившим социјалистичким државама.

*Професор и ректор Универзитета „Џон Незбит”, координатор Сектора за Латинску Америку и Карибе, Геоекономски факултет